Pita sa spanaćem

Mama me učila da ne smem recepte nikome da dajem iz glave, niti da ih učim napamet: imaš svesku i kuvaj iz nje, diktiraj iz nje. Tako, ako izuzmemo ono što improvizujem i kuvam iz glave (razna kuvana jela), napamet znam samo mafine i projaru. Zato se zbunim i verovatno delujem kao teški folirant kada me neko pita za recept, a ja kažem – ništa ti ja to ne znam iz glave. Ovaj mamin skoro pa amanet je posledica njenih početaka kuvanja kada je bila jako mlada domaćica (udala se malo nakon punoletstva): tada je bilo skoro pa uobičajeno da domaćice deklarativno hoće da daju recept, a da namerno izostave neki detalj – sastojak, korak pripreme, da daju pogrešne količine; dimenzije plehova i vreme pečenja se nisu ni naznačavali, već ono – peci dok ne bude gotovo. Sa ovoliko godina i iskustva se stresem na takvo uputstvo, a kamoli kada sam počinjala. I onda, kada se pri tako šturom receptu, pa čak i pogrešnom, neko ne snađe, onda ova koja je dala recept se kao iščuđava – pa kako ti nije uspelo, meni baš uvek lepo ispadne? U očima sveta ona valjda ispadne domaćica meseca, a ova jadna koja je dobila recept nesposobna i traljava. Igrokaz u rangu Pop Ćire i pop Spire!

Stalno sam se raspravljala sa mamom, kada mi kaže za neki recept – nisi ti to dobila kako treba. Moj odgovor je uvek bio – pa dobro, mama, o čemu ti pričaš, toga više nema, ko je lud da daje pogrešne recepte kada ti je sve nadohvat ruke na internetu? Samo dobijem odgovor – pusti ti, ne znaš. Raspravu uvek završim sa – ma daj, to je ostalo pre pedeset godina, ne mrači mi sada.

Uprkos svim mojim argumentima, uvek sam morala da diktiram recepte iz sveske, pa da mi onda ona koja ga je pisala čita naglas šta je zapisala, kao u školi. Odatle mi je i ostalo da se mnogo iznerviram kada na ovom mestu nešto zbrljam i ne zapišem kako treba – sva pocrvenim, kao da sam namerno to uradila. Pa se izvinjavam, pa ispravljam, pa se javljam, muka živa.

Onda se desi da mi se mnogo dama javi sa komentarom – hvala što nesebično delite recepte (ovo ne pričam da se pohvalim, već samo da ilustrujem priču). Kako drugačije voditi kulinarski blog?! Ne verujem da bi funkcionisalo ono “Imam recept za kolač, dobar je, majke mi, ali ne mogu da vam dam, jer ja hoću da ispadnem domaćica i po, a svi drugi da budu mućkovi.” Niti će meni pisati epitaf – bila je super domaćica, niti bih imala koristi od toga. Da ne pominjem da nisam domaćica i po, jer imam promašaja koliko hoćete. Uzmem recept odlične blogerke i napravim fijasko, pa sve završi u kanti. Nikada nisam pomislila da je recept pogrešan, već da meni nije bio dan. Zato bih baš volela da znam na šta li su mislile te stare domaćice koje nisu htele da podele svoj recept? Ili još gore – one koje su namerno davale pogrešan recept? Podlo i zlonamerno, ako mene pitate.

Pored tih komentara o nesebičnom deljenju recepata koji su se ponavljali, pa mi upadali u oči i potvrdili mamin stav, desilo se da je moja koleginica odnela neki moj recept da njena ćerka tinejdžerka napravi, kada ju je svekrva pitala – ta Tanja ti je dala PRAVI  recept? Sva koleginicina uveravanja nisu bila dovoljna, dok stara gospođa nije i probala kolač koji je unuka napravila i na sva usta ga hvalila, uz komentar zaista si dobila PRAVI recept. Na tu priču je moja mama samo prokomentarisala – jesam ti rekla?

Ne znam, nije to meni jasno. Šta bi bilo da je Vasina tašta zadržala recept za onu fenomenalnu tortu? Generacije i generacije bi ostale uskraćene za taj klasik. Da ne pominjem što isti recept dvema domaćicama uopšte ne mora da rezultira identičnim jelom ili kolačom. Pa i sud u kome se servira pravi razliku, da ne pominjem sastojke, tehniku, rernu, atmosferski pritisak, konstelaciju zvezda….dobro, ova dva poslednja sam izmislila. Zašto onda ne podeliti recept?

Sad kada sam vam sve ovo ispričala što je prosto prokuljalo iz mene, zamislite akciju čišćenja frižidera. Imam sira u bar tri činijice, nešto i kajmaka, ostalo spanaća od testenine, a i neki se jogurt vuče. Onda pribavim lisnato testo, umutim šta nađem, premažem testo i napravi neke zafrkance Luki za večeru.

To netragom nestane uz ovacije, a meni ostane pola činije preostalog fila. Onda nastupi akcija spašavanja fila u maniru mornaričkih foka: daj da ne bacamo. Dodam malo jogurta, pa malo belog brašna, pa i kukuruznog griza, a evo i kašika masti, sve umešam, izlijem na pleh i ispečem. Ponesem koleginicama, one se oduševe i nahvale kao retko šta i bezmalo sve odreda – daj recept, jesi li objavila? E, šipak! U maniru onih domaćica koje ne dele recepte, ja promrmljam – nemam recept, čistila sam frižider. Graja sa svih strana me je naterala da rekonstruišem događaj, bez onog dela sa zafrkancima za Luku. Ovog puta sam se naoružala uobičajenim alatom prilikom pripreme recepata za ovaj blog: digitalna vaga, merica, lenjir, sat, sveska i olovka. Ha! Evo je pita, projara, kako hoćete. Meni je ovo pita, koja je dobar doručak ili večera ako se iseku velika parčad, a ako se potrudite i isečete malene parčiće, onda je sjajna stvar za slano predjelo ili neko slično posluženje. Ukoliko, kao ja, volite ovaj tip slanih pita, onda imam još predloga za vas (link je u naslovu iznad svake slike)

Projara

Pita sa mesom bez kora

Pita sa grizom i tikvicom

Pita sa čvarcima

Carska pita