Kada sam bila pozvana svojevremeno na snimanje Praktične žene u epizodi koja je za temu imala kič u najgorem obliku, moj prvi impuls je bio da se obučem u divlju zver od glave do pete, sa još nekim ludačkim detaljima koji su bili samo šlag na torti neukusa koji sam dostojanstveno pronela od svog stana skroz do studija (verujem da komšiluk još uvek premotava snimke sigurnosnih kamera na taj dan i grohotom se smeje). Iako je animal print, kako ga zovu u modnim časopisima, ili motiv životinjskog krzna i kože, kako bismo ga mogli opisati, veoma često prilično dopadljiv, njegova prečesta i neumerena upotreba je izazvala da je postao simbol neukusa i kiča. Ja volim taj animal print, ali u detaljima. Jedan odevni predmet ili šal ili cipela ili kaiš uklopljeni sa ostalim svedenijim odevnim predmetima, mogu da daju dašak glamura i otmenosti, ali u većoj meri, kao i sve drugo što je previše – počne da guši i napada.
Zamislite neku osobu koja se ogluši na sve stilske savete koji se mogu naći po časopisima ili internetu i koja prosto voli motive divljih zveri. Zamislite šta za takvu osobu znači pojava tigrastog peciva? Verovatno neslućena radost, sreća i jedno sveopšte ushićenje. Ispucalo, tigrasto pecivo je nastalo u Holandiji i to negde s početka sedamdesetih godina prošlog veka (takoreći smo vršnjaci). Kako li je neko došao do toga da tako nešto napravi – nikada mi neće biti jasno. Kao što su sve proste stvari genijalne i ovde se radi o nečemu veoma jednostavnom: testo k’o testo, ništa specijalno osim što je fino, meko i ukusno. Onda se to takvo nespecijalno testo premaže pastom koja se napravi od pirinčanog brašna.
Ta pasta prilikom pečenja i usled narastanja testa – ispuca, kreirajući na površini šare koje podsećaju na leoparda (zašto onda tigar?!) U nekom od američkih supermarketa ga zovu Marko Polo hleb (niđe veze!) u okolini San Franciska nekako što bi na našem jeziku zvučalo – holandski hrskavi, a u jednom britanskom lancu supermarketa se od 2012.godine ova vrsta peciva zove – žirafa hleb. I to nakon pisma jedne devojčice, koja im je verovatno otvorila oči da je tigar prugast, leopard tačkast, a šara nastala pucanjem pirinčane smese najviše liči na kožu žirafe.
Nakon ovog malog modnog podsećanja, kao i obnavljanja dela zoologije, hajdemo nazad u kuhinje da napravimo ovo pecivo. Jer – ništa lakše. Jednostavno testo, ovog puta podeljeno u zemičke. Ono – umesi – podeli – odmori proces. Na kraju se pripremljene zemičke premazuju gustom pastom napravljenom od pirinčanog brašta i jednostavno se peku. Rezultat? Božanstveno pecivo, mekano iznutra, hrskavo spolja. Ta korica je toliko divna da ću sledeći put da napravim običnu tanku pogaču i da je premažem ovom smesom, kako bih dobila veću površinu divne, ispucale korice. Ovako pripremljeno pecivo je idealno u bilo kojoj kombinaciji, ali džem i puter diže u nebesa. Dakle – animal print u kuhinji.
Još zemički, za svaki slučaj:
Ispucale (tigar) zemičke
TESTO:
1/2 kg brašna
1 kesica suvog kvasca
1 kašika šećera
60ml tople vode
230ml toplog mleka
1 kašika masti ili ulja
1,5 kašičica soli
PREMAZ:
1 kesica suvog kvasca
180ml mlake vode
1 kašika šećera
1 kašičica masti ili ulja
1/4 kašičice soli
180g pirinčanog brašna
Od sastojaka za testo umesiti glatko testo – rukama ili mikserom, nastavci za mešenje. Ostaviti u pokrivenoj činiji da narasta oko pola sata.
Umešati sastojke za premaz, pa ih ostaviti 15-20 minuta, dok ne postanu penasti.
Naraslo testo podeliti na 6 delova, pa svaki deo oblikovati u lopticu, koju treba blago spljoštiti dlanom. Oblikovane loptice poslagati u pleh postavljen papirom za pečenje. Svaku lopticu premazati smesom od pirinčanog brašna u veoma debelom sloju. Ostaviti ih da narastaju 15-20 minuta.
Peći u unapred zagrejanoj rerni na 200 stepeni 3o minuta, odnosno dok korica ne postane zlatno-smeđa.
NAPOMENA: testo se može podeliti i na više loptica, ali onda treba prilagoditi vreme pečenja. 8 loptica peći oko 25 minuta, a 10 oko 20 minuta. U svakom slučaju voditi računa da se dobije zlatno-smeđa korica.