Američka pita s jabukama

U Americi sam bila tri puta, sva tri sam išla poslom i ostajala između pet i deset dana. To nije moj kontinent, ja sam ipak više evropskog načina života, razmišljanja, delanja, te sam stoga uvek govorila da ne bih volela tamo da živim. Ipak, kome god se ukaže prilika – treba da ode i vidi, da upozna, da obiđe, jer je kontinent sasvim drugačiji od onoga na šta smo navikli. Uprkos mojoj nenaklonosti, opet bih otišla, čak i na daleko duže i sadržajnije ture nego one na kojima sam bila.

Volim američku praktičnu stranu, volim i par jela, ali zamislite prosečnu američku domaćicu koja se bavi našom sarmom. Ili nekom tortom. Ili bilo čim zahtevnijim. Ovo ne govorim samo kao neko ko je odsedao po hotelima, bio na organizovanim radnim ručkovima i svečanim večerama ili obilazio restorane u potrazi za burgerima, pa samim tim ostajao izvan dometa američkog domaćinstva, već i kao neko ko je došao u posed mnogih američkih kulinarskih časopisa, kojima se veoma jasno napipa kulinarski puls podneblja i ko ima dosta prijatelja tamo preko. Moja Bojana mi je rekla da su njene kolege u firmi baš volele kada je njen rođendan, pa joj mama napravi tortu, neku našu, domaću. Kaže da su tražili po parče više, jer su i oni sami valjda shvatili da su one njihove prazno zadovoljstvo, a nisu ranije imali tu sreću da probaju ove naše, balkanske slatkiše.

Ipak, iako s visoka gledam na američku kuhinju, ipak sam nekoliko njihovih jela pravila, izvučene iz nekakvih časopisa i potpuno iz konteksta. Lazanja punjene paprike su jedno od njih, Hlebni čvorići, Urme sa slaninom, Bostonska krempita i mnoga druga. Naravno da ovo nisu karakteristična američka jela, ali od onolike zemlje se ne može izvući samo jedno jelo da bude karakteristično. Ipak, ono što je verovatno veoma odomaćeno i prisutno u svakoj od pedeset saveznih država je – pita s jabukama. Ona njihova prepoznatljiva, američka, koja ima prhku koru kojom se oblaže pleh za pečenje, zatim se stavlja fil od jabuka isečenih na listiće, pa se prekriva istom korom i zaptivaju se ivice. Potom se buše rupice, prave zaseci ili isecaju oblici, kako bi para kontrolisano izlazila.

Ko god je u detinjstvu čitao Mikijev zabavnik ili Almanah (a ja sam na stripovima odrasla), upoznao se sa ekipom iz Patkovgrada. Deda Baja, stari škrtac, koji novčić za telefoniranje ima vezan na kanapu, da ga nakon uspostavljene veze izvuče. Pata, večna verenica Paje patka, koji veoma često brine o svojim sestrićima Raji, Gaji i Vlaji. Ova trojka je nestašna, stalno smišlja nekakve psine, a gotovo pola detinjstva sam strepela da li će uspeti da neopaženo ukradu tek ispečenu pitu s jabukama koju je Baka Kata stavila na sto, prozor ili gde slično da se hladi. Zato i dan-danas, kada se pomene ta američka pita, meni u glavi izađe sličica one koja se puši na prozoru, dok nestašna trojka radi sve kako bi je se dočepala.

Ta bi pita verovatno ostala u okvirima šarenih stripova, da Luka jedne godine nije otišao sa tatom u Atinu i tamo su jeli pitu s jabukama. Hajde što me je odmah odande zvao da mi ispriča, nego što mi je i posle mesecima glavu punio pričom: te korica, te jabuke, te karamel, te topla, te sladoled od vanile… Ja bih se verovatno oglušila o svaku priču i čvrsto se držala naše dobre, stare Lenje pite, ali je ostrašćenost deteta bila tolika da ju je gotovo nemoguće bilo ignorisati. Ipak, nisam bila baš brza na reakciji, dosta godina je prošlo od tada do konačne realizacije. Zapravo, tražila sam odmah recept, ali američke domaćice su od pite napravile – ajvar! Ne po izgledu, već po obimu posla. A objašnjenja, pa upozorenja šta sve može krenuti po zlu, pa trikovi i prečice – sve to me je sve više odbijalo od recepta i sve više utvrđivalo u odluci da me ne zanima da se natežem oko tamo neke pite. Sa druge strane, Lukino podsećanje “na onu pitu iz Grčke” me je teralo da se vraćam ponekad, pa makar kupovinom kalupa. Pa skupljanjem recepata. Pa pronalaženjem nekih caka.

Sve u svemu, verovatno bi to moje oćkanje-nećkanje dočekalo da i Lukino dete poodraste i obrazumi šta je to pita, pa da onda moram da je hladim na prozoru kao Baka Kata, da Zoka nije na svom instagramu objavila recept. Čak ga i snimila i ja videla da je ono Sveto pismo opisivano u američkim receptima zapravo luk i voda slatkiš. Isto veče sam je napravila. Sutradan odnela drugoj Zoki, mojoj koleginici da se počastimo, a onda sam vozeći se natrag kući sve vreme pravila planove: doooobro, ostala je još četvrtina pite, taman ću da proverim i kako se podgreva u mikrotalasnoj, pa ću onda lepo da se zasladim….. Ne lezi vraže! Zaboravila sam da je ispitni rok u toku, te da je onaj koji je bio kod kuće četvrt pite smazao – uz argument: pa nisi rekla da ti ostavim. To je ujedno i bio način da me natera da uskoro pravim ponovo. A i to što je trebalo da je bolje slikam. A i Zoka koleginica me je svako malo podsećala da čeka recept.

Recept preuzet od Zoke blogerke je sasvim malo izmenjen: dok sam godinama tumarala po receptima tražeći neki koji će me osokoliti da se prihvatim posla, pronašla sam neki štos da se deo ili cela količina hladne vode u kori zameni – sajderom (jabukovačom). Odličan štos! Kora postane rahla, kako kažu stari kuvari, rastresita, dobija na teksturi i ukusu. Sada na tržištu ima sve više vrsta ovog proizvoda, Somersby, Bandit, a pojavilo se i neko u flaši od 0.7. Fil je možda mogao za nijansicu da bude slađi, ali je to izgleda samo do mene – svi ostali koji su je probali su rekli da je taman. Sve drugo je ostalo isto i rezultat je maestralan. Ono što je posebno zanimljivo je to što svaka pita može da bude drugačija – isecanjem oblika, ukrašavanjem ivice, postavljanjem oblika preko pite – svaka postaje drugačija, zanimljivija od prethodne, drugačija. Evo ova je ljubavna. Ima srca, a rupice za odvođenje pare su takođe srcaste. Pa skroz mi je nekako februarska, je l’ da?