Trouglovi sa lešnicima

Knjižicu “Kolači – Vaš ponos” je mama dobila još kao učenica trgovačke škole na plaćenoj praksi u radnji. Možete da zamislite sreću praktično deteta koje je dobilo poklon i tretman ravnopravnog radnika? Ona to tada nije znala, a ni ne verujem da bi išta moglo da pomuti njenu sreću: tu knjižicu je kasnije tokom sedamdesetih imala gotovo svaka kuća u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Ta je knjižica verovatno obeležila moje detinjstvo. Stalno mi je nekako bila na oku: kada mama kaže – dodaj mi moju svesku sa receptima, znam da prvo moram da skinem zeleni mini kuvar, ne bih li došla do lično njenih rokovnika sa ispisanim receptima. Istim putem i da vratim sveske nazad. Ona je bila tu kada sam je listala i maštala da pravim princes krofne, koje su mi se tada činile dostignućem ravnim letu u svemir. Nju sam prelistavala i kada sam pravila prve korake u kućnom poslastičarstvu – uputstva i saveti su čak i tada bili prilično arhaični, ali ne i nepotrebni.

Te sam se knjižice bila dočepala i kao sasvim mala, verovatno negde u uzrastu od četiri ili pet godina. Verovatno procenivši da knjižica nije dovoljno ilustrovana, ja sam je dodatno ukrasila. Na mnogim stranama. Preko cele strane. Neupućeni posmatrač bi rekao – slikama figura. Nije to cela istina.

Znate ono u filmovima, a verovatno je tako i u životu, kada psiholozi treba da ispitaju dete, pa mu daju da crta? Ono crta ono što vidi, ono što mu je veoma bitno i kako to shvata. Tako, unuka mamine komšinice, sada već odrasla žena, mi je nacrtala špijunku na vratima kućice, kada sam joj dala papir i bojice. Koliko dece bi stavilo špijunku na crtež? E, ali njena baka je jako niska i nije mogla da dohvati standardne špijunke bez stoličice, te je deda izubušio još jednu – na visini koja njoj odgovara; njihova vrata su imala dve špijunke, a dete je smatralo da kuća mora da ima – makar jednu.

Da se vratim na pretposlednji pasos, nakon ove naizgled digresije. Moji crteži figura su gotovo uvek prikazivali tri u grupi: jedna jako visoka, jedna malena u sredini i još jedna pored. To je bila moja porodica i svi se držimo za ruke. Tata je bio jako visok i meni se naročito tada činio kao džinte je takvim i prikazan. Mama je znatno niža, ali ono zbog čega bi mnogi zbunili (verovatno i oni pomenuti psiholozi), a u rangu je crtanja špijunke: mama jedina ima uši i krugove ispod njih – u to doba je nosila velike minđuše alke, što je mene očigledno veoma privlačilo pažnju (i ostalo zauvek omiljeni deo nakita, doduše). Još jedan detalj upada u oči – krug na trupu: moji roditelji su nekoliko puta pokušavali da prošire porodicu i nijedna trudnoća nije uspela da se dovede do kraja (osim vašeg blogera). Taj stomak i mamine zasluge su ovekovečene u jednom crtežu u knjizi recepata. I u ovim redovima.

Kako vi nekome govorite šta tačno treba da vam kupi/donese/nabavi? Ja uvek pravim sliku tog proizvoda na internetu ili kopiram link i šaljem na whatsapp ili viber. Verovatno tako radi bar velika većina vas, ako ne i svi. Kako se to nekada radilo? Isecalo se iz časopisa ili čak knjiga, ukoliko je nešto baš bitno. Dresir kesa je sigurno bila od neizmernog značaja mojoj mami, čim je pristala da iseče kvadratić iz ove knjižice. Verovatno je akcija i bila uspela, jer znam da je gomila nekih drangulija pravila džumbus po kuhinji – za slučaj da se neko zapita odakle mi naklonost ka kuhinjskim pomagalima.

Najpoznatiji recept iz te knjižice su sigurno Trokutići sa lješnjacima. Decenijama već razmišljam o njima, a da ni ne znam sama zašto sam mislila da je to nešto komplikovano. Suštiniski se radi o veoma jednostavnom receptu, gde se pravi podloga od prhkog testa, koja se utiska u dno kalupa. Potom se premazuje džemom i odozgo se stavlja fil, koji se vrlo jednostavno pravi od putera i seckanih i mlevenih lešnika. Sve skupa se peče, hladi, seče na trouglove i ćoškovi se umaču u fil pripremljen od kakaa i šećera.

Ovo će sigurno doživeti još mnoga ponavljanja. Lešnik miriše do neba, a sigurna sam da je odlično i sa orasima. Sve ću seći u formi štangli, a fil od kakaa i šećera ću sledeći put zameniti topljenom čokoladom i time išarati tanko preko kolača. Ovo je takođe kolač koji se pokazao daleko boljim sa stajanjem – to ga čini odličnim kandidatom za slavske sitne kolače. Ili za bilo kakve druge prigode, jer lakoća pripreme i sjajan ukus su ono što svakako treba imati na umu.