Recept za univerzalni premaz za slane pite

Početkom prošlog meseca je bio Lukin rođendan. Veče uoči velikog dana je bilo dogovoreno da mu dođu drugari – da se počaste, podruže malo, pojedu, dobro popiju, sačekaju rođendan i to je to. Ništa specijalno nije planirao, samo najuži krug.

Ipak, koliko god taj krug bio uzak, to su deca koju znam od krezavih osnovaca, koji su mi jako dragi, lepo vaspitani, uslužni ako nešto zatreba, pa ih uvek puna srca dočekam, a kamoli kada su došli da sa mojim detetom sačekaju njegov rođendan, ispoštuju ga i proslave taj bitan datum. Pripreme su tekle tako da sam se ja razletela da spremim svašta nešto – i slano i slatko i jela i pića. U sred priprema, čujem se sa Lukinim tatom i kažem mu kako sam svega naspremala, ali da nikad nisam načisto da li će biti dovoljno (megaloman u meni se isključivo rukovodi onim starinskim – ako ne osta, ne bi dosta) Na to sam dobila poslovično praktičan muški odgovor – daj, šta se glupiraš, spremi im petnaest piva i jednu pitu i oni će biti prezadovoljni! Na to sam frknula sve u maniru – ma ti ćeš meni da kažeš, deca dolaze na rođendan, a ja da ih dočekam sa jednom pitom! Svašta!

Došla pomenuta deca, ja ih posela za sto. Oni se dive koliko je raznovrsne hrane izneto, počinju odmah da se vajkaju kako ne mogu toliko da pojedu i sve mučenje u tom pravcu. Hajde, jedite koliko možete, šta se femkate, bi rečeno sa moje strane. Utom, od punog stola svakojake hrane, oni počinju da hvale – pitu! Najobičniju pitu s pečurkama. Da dodaju tanjir u krug, hvale je punim ustima i traže jedan od drugog da se prosledi još jedno parče. Ma jedite, deco, i sve to ostalo. Jedemo, ali što je pita….

Šta da vam kažem. Da sam spremila pitu, po savetu Prvog muža, daleko bih bolje prošla. I znate šta još: tačno je petnaest piva popijeno! Ili je taj čovek vidovit (a znam da nije) ili nešto drugo što još nisam dokučila. Hrane je ostalo da sam mogla da ugostim bar još dvadesetoro onakvih. Za “kaznu” su morali da dođu i dva dana kasnije, na gastro reprizu rođendana i tada su se pokazali. A meni je ostao nauk – dve pite i dosta piva i to je sve.

Pite su mi uvek bile idealno posluženje i to je ono čemu najteže odolevam i što prvo grabim sa bogato postavljene trpeze. Već i vrapci znaju da mi je gibanica najomiljenije jelo, a da za mene ne postoji loš sir (osim onih kiselih), pa mi je tako i pita sa sirom omiljena na svaki način. Jedna poznanica, koja odavno živi u Kanadi, kaže da su jednom organizovali neko druženje – pita party! Koliko je to dobra ideja! Zamislite sto sa mnoštvo različitih pita, sa raznim punjenjima, različitih oblika i uz neke salate…pa to bi za mene bila žurka godine, da budem iskrena. Moraću jednom da ukradem ideju i napravim pita zabavu, s ove strane okeana. Ko se od mojih prijatelja prijavljuje da bude pokusni kunić?

U vezi sa pitom ovom ovde: znam, to je još jedna u nizu objavljenih na ovom blogu, ali je toliko dobra, da sam u poslednjih mesec dana pravila više ni ne znam koliko puta. Komšinica mi je donela prvo da probam, pa mi je odmah nakon mog oduševljavanja poslala i recept. Ispalo je da je to recept iz novina, ali prilično šturo napisan, sa mnogo proizvoljnosti ostavljenih na domaćici. Ja sam napravila svoju idealnu verziju i od tada sam pravila sa sirom, zatim neka početna proba za slatku varijantu, kao i onu sa mesom. Ne zna se koja je bolja. Čar ove pite je što izgleda skoro kao da su razvlačene kore, a može se seći na duže rolnice, ako je potrebna verzija za doručak, večeru ili nešto slično, ili na kratke komadiće, koji su odlični za posluženje s nogu, za neki švedski sto. Unutra je mekana i sočna, a spolja blago hrskava. Pravo blago! Ovog puta slana verzija, a neki sledeći put ćemo praviti i slatku varijantu. Prijatno. Vidimo se na pita-zabavi.