Brze zemičke

Da li ste nekada razmišljali koliko je nama sada zapravo daleko lakši život nego što je bio par decenija unazad? Da je lepši – verovatno nije, ali su moderne tehnologije, nauka, navike i mnogo toga drugog učinile da se bezmalo podrazumeva ono što je nekada bilo komplikovano i nedostupno.

Kako su se nekada ljudi posećivali, kako su se nalazili na ulici? U današnje vreme, kada svi imamo mobilni telefon u džepu, se dešava da se vijamo iza ćoškova, jer su dvoje ljudi različito shvatili dogovoreno mesto. A nekada? Lični dogovor ili eventualni razgovor preko fiksnog telefona i susreti su bili češći i lepši.

Brzi tempo života, dugačko radno vreme, nesnosne gužve u velikim gradovima i verovatno još mnogo socioloških faktora su proizveli češće viđanje po restoranima i kafićima, nego što se nalazimo po kućama. Nekada se ljudi čak nisu ni najavljivali, jer najčešće nisu imali kako, pa se dešavalo da samo banu na vrata (bez obzira što sa dozom romantike gledam na nekadašnje doba, ovde ipak stavljam tačku, jer najavljivanje smatram osnovnom društvenom normom). Mama mi je pričala koliko je to samo muke izazivalo kod domaćica, bez zamrzivača koji su se pojavili kasnije i sa radnjama koje su imale normalno radno vreme, za današnje doba neshvatljivo kratko. Meni skoči pritisak samo od pomisli – šta se tada moglo izneti na sto pred gosta koji je možda došao izdaleka? Govorili su mi da je uvek bio bar jedan štap čajne kobasice u frižideru, koji je čamio u ćošku i čekao da postane glavna zvezda spašavanja obraza pred iznenadnim gostima. Tada se hleb kupovao gotovo svakodnevno, zimnica pravila skoro pa obavezno, tako da su komad sira, iseckana kobasica, neka zimska salata i hleb, možda i poneko kuvano jaje bili osnova posluženja za nenadane goste. Naravno, sve ovo ukoliko nije ostalo ništa od ručka, pa da se ostatak reciklira ili čak iznese u punoj količini pred nenajavljnog gosta.

Zamislite koliko smo milenijuma mi daleko od tako nečega, sada uz zamrzivače, kojekakve kuhinjske naprave koje jelo spreme odmah ili brzo, uz prodavnice koje rade i po celu noć (kod mene u kraju postoje bar tri na malom prostoru, koje rade ritmom nekadašnjih čeličana, u kojima se visoka peć nije gasila niti fabrika zatvarala), uz sve moguće prodaje kuvane hrane i dostave raznih boja, logotipa i prevoznih sredstava dostavnog osoblja. Onaj štap čajne, kuvano jaje, sir pogodan za meze se čine tri kontinenta udaljenim od mogućnosti modernog doba u velikim gradovima.

Ipak, i pored svih pogodnosti koje moderno doba nudi, nekada su potrebna instant rešenja. Pritom ne mislim na iznenadne goste, jer u eri mobilnih telefona, svih mogućih komunikacionih aplikacija na raspolaganju, interfona i ko zna čega još – mora zaista da postoji neverovatan razlog za nenajavljeni dolazak; pomenuta instant rešenja su potrebna za porodicu, kada je nestalo hleba u kući ili kada ne želimo da se dugo bakćemo po kuhinji ili su se najavili gosti, pred koje hoćemo da iznesemo nešto na brzinu spremljeno, jer nemamo vremena da se bavimo nekim drugim pecivima iz rerne. Jedno od tih rešenja koje je dobro imati zapisano u svesci je svakako i recept za brze zemičke. One koje se ne čekaju da narastu, kojima nije potreban niz koraka u procesu izrade, već samo oni najjednostavniji: umesi, oblikuj i peci.

Kod mene se u svesci zovu Oljini hlepčići: odmah znam da sam recept dobila od koleginice Olje i o kom tipu peciva radi. Za potrebe ove objave na blogu, naziv im je promenjen, a i oblik: umesto da se radi o zemičkama, stavila sam ih u kalup za mafine – čisto da unesem neku promenu, a vi možete bilo koji oblik da napravite, koji vam odgovara. Možda neka pereca? Ili štapić? Ili nešto treće? Šta god da odlučite – sačuvajte recept, jer ovakvih džokera nikada dosta.