Turska pogača i Putevima Mesopotamije

Kada mi je prvi put ponuđen put u Mesopotamiju, tokom jednog milisekunda mi je prošla misao kroz glavu – ma šta ću tamo, pa nisam još ni Pariz videla. Onda je razum nadvladao, te sam rekla – da, naravno, jer sam poslednji put išla avionom, a i pasoš koristila sada već dalekog septembra 2019., pre one pošasti koja je zaustavila svet. Da ne pominjem što mi Pariz ionako izmiče već decenijama, ali sam ja stara čekalica, a i imam strpljenje i upornost lovca na veliku divljač – stići ću ga, sigurno.

Mesopotamija, svi to znamo, je stara civilizacija, nastala u dolinama reka Tigar i Eufrat. Turistička tura Putevima Mesopotamije agencije Jungle travel se odnosi na gornji deo ove nekadašnje civilizacije, a geografski na južni deo sadašnje Turske, uz samu granicu sa Sirijom. Bila sam potpuno neobaveštena o čemu se tu radi, te sam zabivši nos u program putovanja otkrila mnoštvo nekih gradova meni nepoznatih i onda sam sebi dala zadatak da do puta, uz sve svoje dnevne obaveze, makar naučim imena tih gradova; ovo je rezultiralo da kada me god neko pita gde idem, spremno recitujem Mardin, Šanliurfa, Gaziantep, Adijaman. Oni koji gledaju turske serije su bili ozareni na pomen nekih od tih imena, a ja sam i dalje morala da vežbam sa papira.

Ipak, uprkos toj mojoj potpuno beznačajnoj pripremi, ni izdaleka nisam bila spremna za ono što sledi. Ni za fantastične stvari koje ću videti u toj nedelji, ni za agenciju kakvu do tada nisam bila srela, a ni za provod i društvo koji su bili oni koji su taj put zaista učinili nezaboravnim.

Regija juga Turske, koja je nekada pripadala Mesopotamiji obiluje lokalitetima koje zaista svako kome se ukaže prilika treba da poseti. Tu su nalazište Dara, starorimski grad, ostaci rimskog rezervoara za vodu, akvadukt i antički sistem za prečišćavanje vode. Zatim, tu je i ostatak puta svile, Haran – selo sa kućicama karakterističnog oblika košnice (takva gradnja se sreće samo još u Italiji i Siriji), zatim pravoslavni manastir Šafrana, gde se liturgija služi na aramejskom jeziku, za koji se kaže da ga je Isus Hrist govorio. Medresa, nekadašnji teološki fakultet, pećina u kojoj se rodio prorok Avram, zatim pećine u kojima su se krili proroci, planinu Nemrut i kraljevske grobnice Antioh, branu na Eufratu, krstarenje ovom moćnom rekom. I to je samo delimičan spisak – gde su bazari, tesne uličice starih gradova, tursko veče i koješta drugog.

Na mene su najjači utisak ostavili Gobekli Tepe – nalazište najstarijeg svedočanstva o postojanju ljudskog roda koje datira deset ili petnaest hiljada godina unazad, a koje je pronađeno tek pre dvadeset pet godina, pa je još uvek sve na nivou nagađanja; ono o čemu se još uvek ne zna mnogo, pruža mogućnosti svakome od nas da donosi sopstvene teorije i zamaštava se do mile volje. Arheološki muzej u Šanliurfi je ono gde bih, da sam profesor, držala časove istorije: veoma dobro urađen, figure i prikazi su izuzetno verni, a postavka vrlo zanimljiva. Muzej mozaika mora da se nađe u ovom top 3 odabiru: sazidan je oko iskopine nekadašnje rimske vile, pa smo se šetali kroz prostorije i gledali originalno sačuvane mozaike koji su ukrašavali antičku plemićku kuću baš na tom mestu. I na kraju, tu se nalazi i mozaik Ciganke, koju prati more kontroverzi (ne zna se da li predstavlja momka ili devojku, ne zna se o kome se radi, a zna se da nije pripadnik plemstva, što je za ono vreme više nego neobično, odakle se god pogleda, stiče se utisak da vas gleda u oči i sumnja se da se radi o mladom Aleksandru Makedonskom)

Ipak, sve ovo može biti i ono što se pročita u programu putovanja i o čemu se nema nikakav sud; ili još gore, može da rezultira onim – ma, to imam i na internetu. Agencija i koncept su ono što su ovaj put učinili fantastičnim. Mi smo bili nevelika grupa od devetnaest putnika i sve vreme smo imali dva predstavnika agencije sa sobom – posebno od značaja za ljude koji se ne snalaze na aerodromima, koji ne poznaju strane jezike ili imaju neki drugi problem. Odmah nakon leta mojom omiljenom avio kompanijom Turkish airlines, na licu mesta nas je sačekao lokalni predstavnik sa vozačem i našim autobusom i oni su bili sve vreme sa nama tokom tih nedelju dana. Bili smo mala ekskurzija: išli smo iz grada u grad, spavali u četiri različita hotela, prešli dosta kilometara, ali uz ekipu koja se vremenom srodila, to se nije ni osetilo. Boravak u autobusu se prekraćivao muzikom, pevanjem na sav glas, šalom, pričom i evo ne mogu da se setim nijednog kilometra na točkovima da mi je teško pao, a takav je stav i svih ostalih. Ono – hajde sada jedna zajednička slika se čulo mnogo puta, whatsapp grupa je bila mesto gde su se razmenjivali podsetnici kada treba da budemo spremni da krenemo, gde su se delile fotografije i informacije, a mesec dana kasnije je ostala mesto gde se čestitaju rođendani, gde se javno kuka kako bismo se rado vratili sad tamo i kako bi bilo lepo da idemo negde opet svi zajedno. I naravno, mesto gde zadirkujemo vodiča koji ima novu grupu i novi angažman da mu ni sa kim neće biti kao sa nama 😊

Društvo, kako cela grupa, tako i oni sa kojima sam se posebno srodila, su oni koji su ovo putovanje učinili nezaboravnim. Kada mi je Deki Harlekin u martu rekao da će mi ovo biti putovanje života, mislila sam da preteruje. Sada više ne mislim. Sve su se kockice poklopile, što mislim da i nije bilo teško uz sve ponuđeno, pa dobre zabave, smeha do suza, lepih razgovora, začikavanja, brige jednih od drugima i onog u poslednje vreme otrcanog izraza – dobre energije, nije nedostajalo. Sve ono što i inače prati bilo koju školsku ekskurziju, na šta je ubrzo naše putovanje počelo da liči.

Hrana, zbog koje je nas nekolicina kulinarskih blogera krenula, je bila odlična, bez ikakve pretencioznosti. Nisu zbog nas posebno spremali pečene ševe niti bika na ražnju, već pričam o onoj svakodnevnoj, uobičajenoj hrani, koja je ukusna, lagana, aromatična – sve ono što i inače jako volim u turskoj, mediteranskoj i bliskoistočnoj kuhinji uopšte. Dosta povrća i salata, žitarica, mesa, uz nezaobilazne kebabe i slatkiše dobre kao greh – sve vreme sam u sebi ponavljala „dobro je da je Ramazan“, te da je ponuda neznatno skučenija. Inače bi se obistinilo ono što je moj poslovni saradnik, Turčin inače, rekao kada je čuo da idem u tu regiju – zavidim ti, tamo je hrana savršena, ugojićeš se deset kila! Nisam.

U onaj Pariz iz prvog pasosa i kafanu se ne ide sa svakim – ja sam našla društvo i za jedno i za drugo. Ma šta Pariz – za polarnu ekspediciju, ako treba. Deki i Monte bi mi i boravak na otvorenom, ledenom moru učinili nezaboravnim. Znam da bih bila zbrinuta, da bi mi bilo putovanje za poželeti, a i da bih imala odlične fotografije. Kome je više potrebno?

Turska pogača je ona karakterističnog oblika, sa iscrtanom mrežom na površini. Testo je lako napraviti i nema tu baš mnogo mudrosti, dok je premaz unekoliko drugačiji: koristi se mleko, žumance, ulje i jogurt. Zapravo, meni je drugačije, da budem preciznija, jer se svako moje premazivanje testa završavalo samo sa umućenim jajetom ili uz neki od dodataka. Ova mešavina je rezultirala mekanom sjajnojm površinom, a izuzetno ukusno testo podvučeno posipom od susama i najdžela semena (crni kim ili susam) me podseća na avanturu po Maloj Aziji i čini da svako malo pogledam i ka aranžmanu za Kapadokiju. Samo da nagovorim i ostale.