Posna pita sa prazilukom

Odrasla sam u jednom od solitera u centralnom delu Novog Beograda – nekada sasvim običan kraj, a onda jedno vreme bezrazložno skup, usled nekih drugih objekata koji su nikli u okruženju. Srednja klasa, takoreći radnička iz Titovog doba. Tati je za dlaku jedne godine izmakla nagrada najboljeg radnika Beograda o nekom državnom prazniku i otišla u ruke drugom čoveku, jer bi bilo sramota da laureat nije i član Saveza komunista. Ipak, cenjen u svojoj firmi, dodeljivani su mu zadaci koje skoro pa ne može niko drugi da uradi, te kada je došlo do podele stanova – on je izbio na vrh stambene liste, jer se znalo da njegova mlada porodica nema svoj dom.

Kako je u to doba bilo, radnik je najčešće dobijao onoliko koliko mu je potrebno, što je u osnovi i bila ideologija komunizma. Stoga su se moji roditelji uselili u stan od pedesetak kvadrata, sa dve sobe – dnevnom i još jednom. Ja sam tada imala četiri godine i tu počinje moje prvo sećanje: sećam se da sam se na zadnjem sedištu gurala sa jastucima i posteljinom u jednom krugu selidbe, kada su me prvi put vodili da mi pokažu moju sobu. Ta druga soba je pripala meni, a mama i tata su i spavali u dnevnoj sobi, kao i mnogo naših prijatelja ili roditelja mojih drugara. Nikada nisu poželeli da zamene taj stan za neki veći, kasnije da ga prodaju i kupe neku veću nekretninu: dobra lokacija, podzemna i veoma praktična garaža, a i nesklonost promenama su ih sprečavali u tome.

Nije se krilo da će moja soba postati spavaća jednom kada se udam. Imala sam utisak da neću ni do prizemlja sići, a da će oni izvući dušek i zauzeti tu sada sobu viška. Ipak, iz nekog svog ličnog računa su sačekali da ostanem u drugom stanju i za svega par dana je kao na ubrzanom snimku devojačka soba, što bi stare dame rekle, postala spavaća soba budućih babe i dede. Kasnije se po tom krevetu valjuškao debeli bebac kada dođe u posetu, a baba i deda su cvetali od ushićenja. Taj debeli bebac je sada štrljkasti klipan, ali i dalje voli da ode u babinu sobu i poprečno se pruži preko dnevnog prekrivača kreveta, neretko i da odspava koji minut.

Jasno je da ja nemam privilegije komunističkog društva, te da mi niko nije poklonio niti dao stan na korišćenje, već sam nakon više peripetija nego što se može podneti u tri normalna života došla do podele stana nakon razvoda, uknjižila ga, pa onda i podigla kredit koji uredno otplaćujem. Za razliku od mojih roditelja, međutim, imam i spavaću sobu. Ono na šta sam bacila oko je – Lukina soba.

Najlepša soba u stanu, prostrana i sa božanstvenim pogledom, ali koja je kao i većina soba dečaka – neuredna, sve dok ne uletim, naljutim se i, kako je Luka govorio kada je bio mali, ne počnem mnogo glasno da govorim. I da pretim. Još dosta ranije sam mu rekla da ću mu oduzeti sobu ukoliko uvek ne bude sređena. Već po prvoj njegovoj rečenici je bilo jasno da pretnja nije urodila plodom, jer bi usledilo pitanje: pa šta će ti ta soba, sve imaš? Ranije, dok sam veoma redovno i uspešno vežbala, odgovarala sam na to kao uvređeno dete – šta te briga, napraviću teretanu od te sobe. Da pokažem svoju ozbiljnost u nameri, nabrajala sam i šta bih stavila i koliko bih vežbala. Moje dete se uvek na to samo slatko smejalo, jer me je očigledno znao mnogo bolje nego sama sebe, te je znao da će me ubrzo proći to ostrašćeno vežbanje.

Sada sa mnogo više ozbiljnosti shvata moje pretnje da će mu soba biti oduzeta i namena joj promenjena, i to – u foto-studio! Ta pretnja kao kazna za nesređenu sobu se pretvorila u plan – jednom kada dete ode od kuće (to vam je isto ono – kad se uda, samo generaciju kasnije) njegova soba će postati mesto za sve one tanjiriće, krpice, činijice i ostale rekvizite kojih sada ima u svakom ćošku, a i reflektor, zilberice, pozadine za slikanje će konačno biti na jednom mestu. Onom koje nije trpezarija. Onda pomislim – pa možda bih mogla ipak da zauzmem veću sobu za svoju spavaću, a u manju da smestim taj kobajagi studio? Pa onda – a da u manju, trenutnu svoju spavaću sobu, stavim sve plakare i da ceo stan pretvorim u otvoreno potkrovlje, o kakvom sam uvek maštala? I tako imam sto planova za tu jednu sobu. Luka samo deklarativno želi da živi sam, potajno znajući da se jelo neće samo skuvati niti će se veš čudesno sa poda sobe sam pojaviti opran, opeglan i složen u ormaru. Te da će ono uhtanje i puhtanje na kućne poslove kada ja odem na službeni put ili odmor – biti svakodnevnica. Moja generacije i mnoge pre nje su stasavale u JNA; mi moderne majke moramo ptićima da pokažemo vrata gnezda, kako bi nam buduće snajke bile makar malo zahvalne. Baš zbog toga od malena zna – čim se zaposli, odlazi od kuće. Pre nego što raznežene dame, na čelu sa mojom mamom, istaknu da će mu mama kuvati i donositi hranu: neće. I tata i mama su rekli da osamostaljivanje treba da bude baš to, te da se kod roditelja u stanove dolazi najavljeno i na kafu ili ručak, a ne na pražnjenje frižidera, kako bi se svoj napunio (tata je čak bio odlučniji u ovim tvrdnjama)

Što sad ja vas udavih ovom pričom, a samo hoću da vam predložim jednu odličnu posnu pitu? Dok sam je slikala, odmakla sam se i sagledala prostor: u trpezariji su se gurale dve biljke, luster, dve ikone, sto i stolice, stalak za pozadinu, stalak i zilberica, reflektor i difuzer, zatim blender, kome već tri meseca tražim mesto i opeglani veš, koji moli da bude rasklonjen. Povrh toga, utom eto i daske na kojoj slikam, pite, tanjira, vina, čaše….Meni više vremena oduzme postavljanje i rasklanjanje nego pravljenje pite. Naročito kada se dobro organizuje, kao što sam ovog puta uradila: pita je posna, sa prazilukom i pirinčem. Praziluk sam prethodno veče očistila, iseckala i izdinstala, pirinač sam skuvala, pa sam to dvoje spojila i ostavila da se lagano hladi na kuhinjskoj površini. Ujutru sam samo nafilovala kore, poslagala i ispekla – radnja od sat vremena, usled dužeg vremena pečenja, inače tu nema mnogo posla. Inače, bila sam našla na Bajloniju kukuruzne kore za pitu i očekivala sam spektakl – ukus posne proje sa prazilukom. Izostao je – i spektakl i očekivani ukus: nema razlike u odnosu na obične kore, možda samo malo u boji. Za sledeći put ću znati: obične kore, samo da budu debele. Fil ne menjam – odličan je u posne dane

Posna pita sa prazilukom

24.03.2021.

By:

Ingredients
  • 4-5 kašika ulja
  • 600-700g praziluka (oko 3 veća struka, i beli i zeleni deo)
  • so, biber
  • 150g pirinča dugog zrna
  • 12 debelih kora za gibanice
  • 50ml ulja
  • kisela voda
Directions
  • Step 1 Kuvanje pirinča: pirinač preliti sa 300ml vode i staviti da provri. Kada provri, kuvati 2 minuta na srednjoj temperaturi, pa onda sasvim isključiti ringlu, a šerpu poklopitit. Pirinač je skuvan za 15-ak minuta.
  • Step 2 Priprema praziluka: praziluk očisiti, eventualno ukloniti spoljni sloj, oprati i iseckati po želji (najbolje uzduž na pola, pa onda na polu-kolotove) Zagrejati 4-5 kašika ulja, dodati praziluk, malo posoliti i dinstati uz povremeno mešanje, dok praziluk ne omekša i svene. Dodatno dosoliti i pobiberiti. Dodati skuvani pirinač i dobro izmešati.
  • Step 3 50ml ulja staviti u šolju, pa dosuti kiselu vodu do pune šolje.
  • Step 4 Jednu koru premazati mešavinom ulja i kisele vode koristeći četkicu, pa staviti odozgo drugu koru. I nju na isti način premazati. Staviti treću koru, koju ne premazivati. Po trećoj kori posuti četvrtinu pripremljenog fila od praziluka i pirinča i urolati pitu. Staviti je u pleh premazan sa malo ulja.
  • Step 5 Ponoviti postupak i sa ostalim korama, tako da se dobije ukupno 4 rolata. Iseći ih na parčad željene veličine.
  • Step 6 U šolju u kojoj se nalazila mešavina kisele vode i ulja, dosuti kisele vode do vrha, pa to posuti po uvijenim rolatima.
  • Step 7 Peći u unapred zagrejanoj rerni na 200 stepeni 45-50 minuta.



2 thoughts on “Posna pita sa prazilukom”

  • Mnogo volim da čitam Vaše priče kao uvod u recept, a i same recepte. Divim se Vašim načinom razmišljanja i vaspitanja, po meni bi danas svako trebao da vaspitava dete u ovo vreme. Svaki Vaš recept i priča uz čaj mi ulepšaju dan. Želim Vam sve najbolje, a pre svega zdravlja Vama i Vašoj porodici.

    • Veliko hvala, draga Danijela, na svim lepim rečima!
      Malo tu ima i onoga od Duška Radovića: dajte mi dobro dete, pa ćete videti kako sam ja dobar roditelj. Mada ima i toga što mi je Luka kao brat, više-manje, zbog nevelike razlike u godinama (25, što je u današnje vreme prilično malo), te smo zajedno “odrastali”. Ipak, zna se ko je roditelj i postoji obostrano poštovanje, što je najbitnije. Moram priznati na ovom mestu da sam za sada vrlo zadovoljna svojim detetom i da sam ponosna na odnos koji imamo. Veliki pozdrav.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

s