Pekarske kifle

Nekada davno su kifle po beogradskim radnjama bile prilično unificirane: veoma su ličile na ove sa slika dole, imale su hrksavu koricu, koja se vrlo brzo sušila na sobnoj temperaturi, mekanu sredinu i neki fini miris peciva, koji verujem da i dan danas osetim u nozdrvama. Meni su bile jedan od omiljenih delova doručka – uz kiselu pavlaku. Da – kupim sveže kifle, umačem u pavlaku i tako jedem.

Ovo naravno kada sam u nekom školskom dobu preuzela pripremu doručka, ako se i desi, a kada smo prevazišli ono divljanje – spremanje mini-somova koji živi stignu do bakinog dvorišta, pa onda derište (ja) komanduje odraslima (baka i njena sestra) koju će ribu iz vangle pune vode da ulove i da mi spreme za doručak. Godinama su to prepričavali u porodici kao anegdotu i sjajni prikaz zdrave ishrane, a meni se i danas kosa diže na glavi na tu količinu ugađanja detetu. Pa makar bilo prvo i u to doba jedino unuče.

Te kifle kupovane u radnjama, a spremane u državnim pekarama, su kasnije ustupile mesto omiljenog peciva kiflama iz Čarli pekare. To je ono čuveno mesto kod nekadašnjeg bioskopa Balkan, a zapravo niže Doma omladine, pa preko puta. Išla sam u srednju školu nedaleko odatle, tako da me nije mrzelo da siđem stanicu ranije, prelazim ulicu dva puta, sačekam neizbežan red, ne bih li kupila kifle i ponela u školu (ovo pod uslovom da nisam prošla sa gornje strane i kupila buhtle). One su bile veoma slične ovima, a bilo ih je i u slanoj verziji – posute krupnom solju i kimom.

Trideset godina nakon završetka srednje škole – pekara Čarli stoji još uvek na istom mestu, mislim da je čak i enterijer isti, dok je bioskop odavno zatvoren. I sada  s vremena na vreme, neko ko se po nekom poslu vraća iz grada u kancelariju, pozove i pita koliko kifli da kupi, pa se pojavi sa treger kesama punim peciva – što slanog, što neutralnog. Verujem da većina nas samo zgrabi one kifle i jede ih bez ičega – bez ikakve potrebe da ih mažemo ili punimo bilo čim.

Pekare su u međuvremenu postale simbol loše ishrane, jer mnogi u nedostatku vremena posežu za najjednostavnijim – kupiću doručak ili ručak u pekari. Koliko ste puta čuli da se priča o nekoj osobi sa problemom sa kilažom, za koju kažu – ma pusti, hrani se u pekari. Ja sam ona koja pekare mnogo voli i veoma mi je teško ugoditi kada je njihov kvalitet u pitanju; nikako ne mogu da shvatim, na primer, objekte koji u asortimanu imaju samo lisnato testo na bezbroj načina. Ljudi moji, umete li vi da napravite najprostije kifle? Na kojima je, među nama rečeno, najveća zarada. Koštaju bezmalo koliko i kilogram brašna, a ako pristupite receptu u nastavku sa digitronom u ruci, veoma lako ćete izračunati koliko se brašna zaista potroši za jednu kiflu.

Kifle su univerzalno pecivo, ono koje bi svaka pekara trebalo da ima i da im bude zaštitni znak. Da li je tako? Ma ne! Mnogi prave neke neukusne verzije koje ne da se ne mogu jesti same ili samo sa pavlakom, nego su potrebni daleko intenzivniji ukusi kako bi se pokrio loš kvalitet tog peciva. Ipak – ima li išta jednostavnije od običnih pekarskih kifli? Ove moje, koje su sasvim obične, napravljene bez aditiva svojstvenih modernoj pekarskoj industriji, se prave sa mašću i kiselom vodom. Mast, ko želi, može da zameni uljem, Idu obični sastojci, premazuju se razblaženim žumancetom za neutralni ukus, a mogu se, kao i u pekari Čarli, posuti solju i kimom. Rezultat su vazdušaste kifle, one koje mogu biti deo dečije užine, sendviča za putovanja, podloge za mazanje putera i džema, hleba za uz glavni obrok ili one koje se jedu samostalno. Mera je 15 komada, ali pouzdano znam da će nestati u trenu: kod mene je isto veče iskrslo pitanje – ima li još onih kifli koje si danas pravila? Hmmm….rekla bih da mi se smeši repriza koliko u toku ove nedelje.