Bajadera

Da sam nekim slučajem upala na grupnu terapiju anonimnih kulinarskih blogera ili zaljubljenika u kuhinju bilo koje fele, moje upoznavanje sa vama bi donedavno izgledalo ovako: ja sam Tanja, nisam nikada pravila bajaderu, jer zazirem od špinovanja šećera. Baš tako i istinito od reči do reči. Ukoliko ste na ovom mestu prvi put i ne znate da pravim Doboš i Rozen tortu od domaćih kora, da sama pravim mlince, da spremam i krem brule i šam rolne – ovo bi priznanje bilo dočekano ravnodušno. Kada se uzme u obzir sve ono što umem i redovno pravim, činjenica da bežim od špinovanja šećera je apsurdna.

Strah od nečega dolazi od previše razmišljanja. Daleko bilo da treba bezumno srljati, ali mudrovanje nad svim onih šta bi moglo da krene naopako pre nego što smo napravili i prvi korak dovodi do toga da taj korak ne bude napravljen ili da nas strah sputa i parališe. To dovodi do toga da od celog posla ne bude ništa ili da bude, ali uz veliku muku, grč i jedno apsolutno neuživanje u procesu – recept za životni fijasko. Odoh predaleko, a pričam o špinovanju šećera. Dakle, svaku domaćicu koju sam pitala, uvek smo dolazili do onoga – pa ne znam, to treba da vidiš, kada počne da šapori, kada izbacuje velike balončiće, kada usporenije vri…. pa prosto vidiš…. I kada mi tako neegzaktno kažu, naravno da se ni ne usudim da počnem nešto tako trivijalno kao što je najobičnija bajadera.

Bajaderu ima svaka sveska recepata koja je izašla iz veselih osamdesetih. Danas gotovo da nema tanjira sa sitnim kolačima a da se ne baškari i ovaj kolačić među njima. Moja mama je decenijama pravila po nekom svom receptu, gde je, čak mislim, dva puta špinovala šećer: za svaki sloj po jednom. Negde tokom proteklog decembra, pobedonosno mi kaže – znaš kako je dobru bajaderu napravila Snežana, ma baš je dobra. Ume tako mama da hvali tuđe recepte preko svog dobrog, te me pomalo nervira, pa je malo više ni ne slušam pažljivo.

Ipak, uzme ona od drugarice recept, odmah ga primeni za Novu godinu i ja ostanem zatečena – ai, kako je dobra bajadera! Ne znam u čemu je štos, da li u odnosu namirnica, nisam proveravala da budem iskrena, ali najpre mislim da se radi o tome što je mama upotrebila – puter. Mi smo navikli da jedemo bajadere u vidu posnog kolača, sa margarinom, a puterasti ukus je ovaj najobičniji kolač digao u neke druge visine. Kada sam uzela Snežanin recept od mame i spremila bajaderu, opsovala sam sebi u bradu: pa šta si sada radila, nego špinovala šećer! Toga sam se setila tek kada sam prepoznala da šećer šapuće, da su krupni balončići, da usporenije vri…. Znači, umem da špinujem šećer, samo mi je bila potrebna prava mera. I umem da pravim bajaderu. To otvara vrata svim onim receptima gde u prvoj rečenici stoji – ušpinovati šećer, a koje sam uredno ostavljala da čekaju na otiraču, ni ne pogledavši kroz špijunku, jer sam – previše razmišljala šta može krenuti po zlu. Ne može ništa, osim da prospem šećer i krenem ispočetka što je u današnje vreme – nikakav specijalni trošak. Zato – bajadera.