Suva pita

Suvu pitu je nekada ranije pravila moja baka. To je bio jedan od retkih posnih slatkiša koji je pravila tim nekim povodima, pored pite s jabukama sa višnjama – nije kod nje bilo mnogo filozofije. Volela sam ja mnogo taj njen kolač koji mi je mnogo ličio na baklavu, a koju je, slutim, pravila nekako od oka, jer je jednom bila suvlja, a neki drugi put mnogo sočnija. Meni je svakako bila lepa, pre svega što je ona donela, ali mi je verovatno falilo te suvoće spomenute u nazivu – to tek sada vidim. Nažalost, nisam uzela recept od nje. Kako to obično biva, nisam ga ni našla nakon njenog odlaska, što je nekako potvrdilo tu moju slutnju da recepta nije ni bilo, već je to bio onaj slatkiš koji se pravio kako se stigne ili kako se omakne ruci prilikom sipanja sastojaka.

Već sam pomenula da nikada, ali baš nikada, nisam pravila baklavu, onu klasičnu. Luka ne voli zalivene kolače, a i meni je neuporedivo draža ona rolovana, koju motam na iglu za štrikanje. Našoj domaćoj, klasičnoj, nedostaje hrskavosti po mom ukusu i to je upravo razlog zbog čega nisam mnogo srećna da je jedem, a što upravo razlog zbog kojeg prosto obožavam suvu pitu.

Naizgled nevezano za temu – od jedne koleginice sam prvi put sam bila čula da ona pravi slatku česnicu. Imajući u vidu našu česnicu na koju sam bila navikla, najobičniju sirotinjsku pogaču napravljenu sa praškom za pecivo, prvo sam pomislila da je ta njena česnica ustvari neka pogača koja je premazana medom, šećerom, filovana i tome slično. Kada mi je objasnila da se radi o nečemu što nedoljivo podseća na baklavu, tek tada sam bila nemalo iznenađena. I nije pomagalo da me ubeđuje da je to jako ukusno, da svi vole da traže paricu i da je njenoj porodici normalno da ima slatku česnicu, i dalje sam neumoljivo pitala – baklava za česnicu? Ma daj…. Sada kada se suva pita odomaćila u mojoj kuhinji, potpuno je razumem. Verovatno bih pristala da do Uskrsa gustiram parče po parče, a sve pod izgovorom da tražim paricu. Vojvođanska česnica je nešto slađa – zalivaju je često i medom, stavljaju suvo grožđe, dodaju šećera….sve ono što treba da predstavi kakvu godinu ispred sebe žele – slatku, punu, berićetnu, na radost. Da ne bude zabune, ne pričam napamet, jer mi se ove godine namestilo, pa sam probala i tu vojvođansku česnicu – donela mi koleginica Perležanka; o, koliko je to dobro! Ipak, nasavila sam da pravim običnu suvu pitu, a Vojvođanima prepuštam da neguju svoje običaje – sada ih potpuno razumem. Ja ću suvu pitu da nastavim da pravim o mnogim prilikama – neću čekati svetkovine.

Suva pita je kombinacija kora za pitu, ulja, oraha i šećera. Ređa se naizmenično i ne pravi se nikakav prostor između. Viša je od baklave, suvlja je od baklave. Kada se ispeče, zalije i ohladi (toplo preporučujem držanje na hladnom – u frižideru ili na nekom veoma hladnom mestu), dobija se kolač koji ne znam sa čime bih tačno uporedila…..hrskav je, ima fantastičnu teksturu, ukus oraha, koji veoma volim, lepljiv je taman koliko treba. Meni čak nije ni mnogo sladak, ali je to svakako stvar ličnog ukusa. Usuđujem se reći da može duže da opstane, zbog zasićenosti šećerom, samo je potrebno držati je u frižideru. Najbolje ju je služiti uz nož i viljušku, ne verujem da samo viljuška može da obavi posao. Ili jesti prstima – sasvim to lepo ide. Nisam sigurna da bih je leti poslužila, ali tokom svih godišnjih doba – o, da. I nastaviću da ne pravim klasičnu baklavu, prosto mi nije neophodna.