Rolat pogača

Imam dobro pamćenje, sve dok se tiče priča, situacija, stavljanja u vremenski okvir i slično. Imena sve slabije pamtim s godinama, a jako sam srećna kada nekim tek poznanicima zapamtim broj dece: pol i imena već zahtevaju mnogo veću umešnost. Ipak, slušam sagovornika, posvećujem mu se, pamtim sve što mi je rečeno, tako da se žacnem na ponavljanje neke priče – jer se osetim nebitnom da se taj tamo neko ne seća da mi je to već pričao ili pričala (čak iako sam ja sklona da ponekad istu priču pričam, nekad i ne samo dva puta :-()

Svaki aspekt dobrog pamćenja pada u vodu kada dođemo do likova. Kada vidim nekoga i učini mi se poznatim, počnem da vrtim po glavi – odakle li ga znam? Onda kreće premotavanje filma: osnovna škola? Srednja? Studije? Prijatelj prijatelja? Prethodni posao? Neko putovanje? Dok ne dođem do toga da taj neko ima oči ili pogled poput nekog glumca i onda budem ljuta što sam protraćila vreme na razmišljanje. Uvek se divim ljudima koji pamte likove u meri da se moja mama na primer seća mušterije (bila je šef prehrambene prodavnice) iz sedamdesetih; isto tako i moja direktorka – poznaje milion ljudi i nestvarno dobro pamti lica. Doduše, možda sam i ja upoznala isti broj ljudi, samo što ih se ja ni ne sećam.

Jedna od poslednjih anegdota u vezi sa mojim nepamćenjem likova se desila proletos, tokom ranih radova korone kod nas. Jedan pratilac na instagramu je komentarisao s vremena na vreme neki recept. Pa onda postavljao neko pitanje, iz koga ja zaključim da on tek počinje da kuva. I tako reč po reč, mi razvijemo neku kulinarsku priču, posavetujemo se u vezi sa nabavkom namirnica, šta bi moglo od njih i slično, jer o čemu se drugom pričalo tih dana – o hrani i nabavci maski i rukavica i sredstava za dezinfekciju. Kako je neka priča i razmena informacija postala preduga za dopisivanje, mi se dogovorimo da se čujemo i moj prvi komentar umesto ‘halo’ je bio – eto, konačno da spojim glas i delo. Na to zbunjeni glas sa druge strane uzvrati – ali, Tanja, mi smo se upoznali. U tom trenutku bih volela da se zemlja otvorila i ja propala kroz svih mojih šest spratova pravo u nju. Krenem da mucam svoj standardni izgovor – jao, izvini, ja jako slabo pamtim likove, dok su u glavi svi točkići vrteli – možda smo se upoznali na nekom blogerskom okupljanju ili promociji ili poslom nekako, na nekom događaju. Što sam duže razmišljala, sve sam gluplja bila, pa na kraju odlučih da priznam – a gde smo se upoznali, izvini? Kod Maje na rođendanu. Jasno vam je da sam u sebi opsovala. Kod Maje je bilo ni deset ljudi i desilo se nekoliko meseci pre toga: znači em je sveže, em nije bilo neko upoznavanje u prolazu ili ni toliko.

Opet se ponadah da je taj neko došao nakon što sam ja otišla, ali sigurna u sebe pitah: a gde si sedeo? Preko puta tebe. Sve gore od gorega. Ipak, tu se malo prizvah pameti i odmah rekoh – nisi, preko puta mene je sedeo onaj doktor što je veren onom Rumunkom (ubedila sam vas da pamtim priče?). E, pa ja sam sedeo pored njega. Hmmmmm…? Sada je već bilo jasnije sve osim lika: setila sam se da je pričao da recept sprema sedam dana, da se posvećuje studiozno i dosta istražuje. Sećam se i da smo pričali o marketingu kojim se on bavi, a meni je u poslu samo sredstvo. Svega sam se setila, osim lika, te sam ozbiljno razmišljala da li da odglumim amneziju dostojnu meksičkih sapunica ili da pošteno priznam da sam dunster da upamtim ljude ili da afektirano padnem u nesvest i izbegnem dalju bruku.

Ovo je ostalo kao anegdota i nauk: da svima obznanim da likove jako slabo pamtim, te da ako smo se nekada upoznali, a ja vam se ne javim na ulici – nisam uobražena, nisam ni kratkovida, nego mi je samo pregorela licna za prepoznavanje likova. Bolje se vi meni javite – svakako će mi biti drago, ali da znate da ne možete da se uzdate u mene.

Epilog je da smo nakon te za mene nemile epizode sa neprepoznavanjem postali drugari. I dalje on izučava recepte i posvećuje im se žarom ostrašćenog početnika u kuvanju. I vrti nekoliko recepata u krug i sprema samo ono što voli da jede. Nadam se da ponekad spremi i ono što mu devojka voli – baš moram da pitam. I gleda mnoštvo tutorijala i snimaka kako nešto uraditi na najlakši mogući način. Kada sam pravila Cimet rolnice, gunđala sam da su mi se slojevi lepili, a presek bio nepravilan. Na to sam dobila savet – seci koncem za zube. To je ostalo zabeleženo u dnu mozga, sve dok nisam opet morala za potrebe ove pogače da sečem rolat. Pošto imam samo specijalni konac, dobila sam ubeđivanja da se neće osetiti na ispečenom testu, te da ni on ni devojka mu nisu imali problem sa fluorisanim koncem. Zaista, ništa se nije osetilo, a sečenje je pesma. Da ne pominjem što je brzo i zabavno, sa urednim rezom. Ovo je naročito bitno kod ovog tipa testa, kada se rez postavlja na izložbeni deo pogače, pa bi valjalo da je izgledan.

Treba li da kažem da je ovo jedna izuzetno jednostavna pogača? Daleko je to od bravura od testa koje se sreću po internetu, ali je atraktivna, veoma se brzo pravi, a ako se napravi sa puterom – ukus je božanstven. Stavljena na sto, prosto izaziva da se čopka, da se otkida pužić po pužić, ni ne razmišljajući o nožu kojim bi se eventualno mogla seći u trouglove. I što bi, kada je ovako daleko ukusnije i zabavnije.

Ukoliko niste smislili koju biste pogaču mogli da poslužite sutra za Božić – ovo je idealno rešenje, jer ćete imati vremena na pretek i za sve druge đakonije koje želite da spremite za praznik – ovaj specijalni od koga očekujemo da nam donese zdravlje i sreću i raščisti sav ovaj metež prethodne godine.