Lepljive cimet rolnice

“Šta je u imenu? Što ružom zovemo

slatko bi mirisalo i s drugim imenom”

(Vilijem Šekspir, “Romeo i Julija”)

Kada sam se rodila, moji roditelji su bili jako daleko od sada modernih običaja – da se zna pol deteta unapred (tada to niko nije znao) ili da imaju već smišljeno ime. Tata nije imao stav, nego je prepustio izbor mami, samo je veto stavio na njenu pomalo nepromišljenu želju. Naime, ona je želela da ćerku nazove Aleksandra i da joj tepa Saša. Tatin veto je bio argumentovan sa – dete će se potpisivati u dva reda, ne dolazi u obzir. Zaista, uz moje rođeno prezime Vukosavljević, sve skupa bih imala dvadeset dva slova imena i prezimena; s obzirom da je tata imao samo tri manje, vukao je traume od potpisa. Kada su to raščistili, počeli su da traže ime koje je kratko, a da nema nadimak, jer – jedni će dete znati ovako, drugi onako, izazvaće zbrku. Baka, još uvek u radnom odnosu, je došla s posla i rekla kako su neke njene koleginice rekle da im je baš lepo ime Tanja. Mama se ozarila, tata poslovično pristao i bi odlučeno da te tri kile šake jada nazovu Tanja. Da samo znate pred koliko sam se šaltera ubeđivala: baš Tanja? Da, baš Tanja. Nije Tatjana? Ako je baš Tanja, onda sigurno nije Tatjana.

Ime je relativno kratko i prilično često za moju generaciju. Želja da nemam nadimak im se nije ispunila. Mama me i dalje zove Nana (prvo ‘a’ je veoma brzo, a prema tome kako sam ja izgovarala svoje ime kada sam tek naučila da pričam), baka me je zvala Taca, tata Tonka. Mnogi me zovu Tanjica, u firmi sam Taća, Tajči, Tanjči, Taki, Tanjo. Lekovići me zovu Taša. Zapravo me niko ne zove imenom, a ja se odazivam na sve, pa čak i na Tatjana.

Za razliku od mojih roditelja, ja sam još u prvom razredu srednje znala da želim da imam sina Luku – tada sam prvi put čula da neko mlađi od osamdeset godina nosi to ime i baš mi se učinilo zanimljivim i lepim (radnja se dešava ’87.). Oko ženskog imena smo Prvi muž i ja bili ukrstili koplja, muško je glat prihvaćeno, uprkos tome što je u međuvremenu postalo najčešće ime za dečake. Pošto Lekovići imaju svoje plemensko porodično stablo koje je toliko razgranato da staje samo na hamer A0 formata, kada se to kilo i po bebe rodilo, odmah su zvali da pitaju kako će se đetić zvati, da mu dodele grančicu (tamo samo muškarci idu na porodično stablo, na šta sam se ja sablažnjivala, ali sam dobijala jednostavno objašnjenje – ćerke su odive). Kada su čuli da onaj đetić što tavori u inkubatoru nosi ime Luka, odmah su rekli – aaaa, lepo, staro crnogorsko ime. Srećom, tada sam imala poneko zrno mudrosti da klimnem glavom i prećutim.

 

Luka, prvo dete u društvu i ljubimče svih, je bio dobar i poslušan, ali nestašni istraživač i mali smotanko koji je nespretno uvek padao na glavu. Na sva moja vajkanja sam dobijala odgovor – šta si očekivala, pa nijedan Luka nije miran. Da li i vi mislite da ime određuje čoveka, njegov karakter? Naravno da sam imala biologiju i ponešto naučila o genetskom materijalu, a znam da i vaspitanje utiče na to kakav će neko biti. Da li ime može da odredi čoveka? Verujem da smo daleko od onih običaja davanja imena Gvozden, da bude snažan, Zdravko – da bude zdrav, a i da li su imala nekog efekta, baš se pitam? Kad već polemišem o ličnim imenima, znate li da su pravno regulisana kao obavezna tek u XVI veku?

Sve ovo da bih pitala jedno – kako nazvati ono što Amerikanci zovu cinnamon sticky buns – lepljive cimet zemičke? Ako ih drugačije nazovemo – hoće li i dalje biti jednako ukusne, mirišljave i predivne teksture? Unutra mekane, spolja sa lepljivim i hrskavim karamelom? Verovatno im se neće ništa od pomenutog izmeniti, nazovite ih kako hoćete. Da budem iskrena, ovo ionako nisu one prave, američke.

Prvu verziju sam pravila, hoteći da ih stavim u okrugli pleh (na radnim slikama se i vidi ćošak suda). Taj pokušaj je bio neuspeh iz više razloga, a najveći je bio sečenje, jer sam se em zabrojala, em sam sekla oštrim, glatkim nožem, što je izazvalo slepljivanje slojeva. Ni tepsija nije bila odgovarajuća. Onda sam imala popravni po mnogo osnova: umesto žumanaca sam stavila cela jaja, umesto suvog kvasca – sveži, koji je rezultirao daleko življim testom i vazdušastijom teksturom. Isekla sam manji broj parčadi, stavila ih u četvrtasti pleh. I ono najbitnije – sekla sam reckavim nožem, koji je napravio ono što treba – slojeve koji se vide. Jedan drugar, koga zavitlavam da je prekjuče počeo da kuva i koji kuva sedam jela u krug, ali ih veoma detaljno istraži, nakon mog gunđanja na temu sečenja mi je prodao štos: konac za zube! Podvuče se ispod formiranog rolata, ukrsti se na vrhu i samo se krajevi povuku u suprotnim pravcima – kaže da se seče kao laserom. Sledeći put moram i tako da probam.

Najbolji štos kod ovoga je što se sve može umesiti i složiti uveče, preko pleha se stavi folija i stavi se u frižider. Ujutru se iznese na kuhinju dok se rerna ne zagreje i ispeče se. Jutarnji posao za rernu od četrdesetak minuta će za ishod imati aromatično pecivo za doručak.

Pored ovih lepljivih, nekada davno sam pravila i rolnice sa jabukovačom, postoje na blogu i cimet pužići, a švedski kanelbular je kod mene najveći broj puta ponavljani projekat. Je li očigledno da nam je cimet omiljeni začin?

Lepljive cimet rolnice

10.12.2020.

By:

Ingredients
  • TESTO:
  • 1 šolja mlakog mleka
  • 1/2 kocke svežeg kvasca ili 1 kesica suvog
  • 60g šećera
  • 1 vanilin šećer
  • 60g putera sobne temperature
  • 2 jaja
  • prstohvat soli
  • 550-600g brašna
  • FIL:
  • 90g smeđeg šećera
  • 1 kašika cimeta
  • 60g putera sobne temperature
  • KARAMEL SLOJ:
  • 140g smeđeg šećera
  • 60g putera sobne temperature
  • 4 kašike meda
  • oko 150g krupno seckanih oraha
Directions
  • Step 1 Sveži kvasac izmešati sa mlakim mlekom i dodati kašičicu šećera. Ostaviti da se aktivira (ako koristite suvi kvasac, preskočite ovaj korak, nego ga samo izmešajte sa brašnom)
  • Step 2 U brašno usuti šećer, vanilin šećer, so, pa dodati aktivirani kvasac. Mesiti mikserom, sa nastavcima za testo (ili rukama), potom dodati jaja i puter. Mesiti dok testo ne postane glatko. Ostaviti testo da naraste (sa svežim kvascem će to biti brže i vidljivije)
  • Step 3 U međuvremenu, za karamel sloj izmešati smeđi šećer, puter i med. Time premazati dno pleha dimenzija 35x20cm, pa posuti seckanim orasima. Ostaviti sa strane.
  • Step 4 Za fil izmešati puter, smeđi šećer i cimet.
  • Step 5 Naraslo testo izručiti na pobrašnjenu podlogu i razviti u pravougaonik okvirnih dimenzija 30x48cm. Testo premazati pripremljenim filom i urolati. Rolat iseći na 12 komada (oko 4cm dužine) reckavim nožem ili koncem. Složiti ravnomerno u pripremljen pleh, preko seckanih oraha, sečenom stranom nadole. Ostavljati prostora između rolnica.
  • Step 6 Prekriti lepljivom folijom i ostaviti da narastaju – pola sata na sobnoj temperaturi ili preko noći u frižideru.
  • Step 7 Peći u unapred zagrejanoj rerni na 190 stepeni 30-35 minuta, dok ne dobiju zlatno-smeđu boju.
  • Step 8 Odmah po vađenju iz rerne preko pleha staviti tacnu i brzo okrenuti, da se rolnice izruče na tacnu i karamel fil dođe gore.
  • Step 9 Služiti toplo. Hlađenjem se steže karamel sloj, ali ne gube na ukusu.

 



1 thought on “Lepljive cimet rolnice”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

s