Baklava sa makom

Imenom je ovo Baklava sa makom. Tehnički, to je suva pita sa makom. U mojoj svesci je imenovana i kao – Sandokan pita.

Ne, nisam ja bila toliko maštovita, a i da jesam – ni za tri života mi ne bi pao ovaj naziv na pamet. A i zašto bi? Niti ima veze sa gusarima niti je mak karakteristična namirnica Južnih mora. Meni je recept stigao od kume Lelice još pre ko zna koliko godina, a i ona mi ne deluje kao neko ko se zamara preimenovanjem recepata ili ona kojoj mašta luta u tim takvim pravcima.

Rodilo se – ljuljajmo ga, što bi stari narod rekao. Pomenusmo Sandokana, da vidimo šta se tu dešava. Sećate se Sandokana? Dok sam proveravala svoju memoriju za potrebe ove baklave, shvatih da bi i novije generacije trebalo da znaju za ovog junaka, jer je njegovo pojavljivanje na televiziji imalo mnoštvo rimejkova.

Negde tamo sedamdesetih je bila jako popularna italijanska serija o gusaru Sandokanu i njegovoj devojci lejdi Marijani. Naravno da se ne sećam radnje, jer sam u vreme puštanja serije imala nekih četiri-pet godina, ali se sećam da smo jurili sa nekim letvama po ulici kod bake, gde je druženje bilo i najaktivnije (kuća, dvorište, ulica, bašte, ograde – mnogo jurcanja, preskakanja, skoro pa slepa ulica je prolazak automobila činila događajem). Te letve su bile mačevi, svi smo bili Sandokanova družina, ni ne sećam se da je neko hteo da glumi bespomoćnu devojku. Mnogi smo imali i majicu sa likom Sandokana – moja je bila tirkizna i znam da sam je nosila dok pupak nije izvirio – tada sam posustala pred navalom starijih da mi majica više ne odgovara, te da je došao kraj jedne gusarske ere.

Sa pojavom Wikpedije, možemo da popravimo izbledelo pamćenje iz detinjstva i da naučimo da je Sandokan izmišljeni junak s kraja XIX veka iz pera italijanskog pisca Emilija Salgarija i da je bio glavni lik jedanaest romana. Predvodi gusarsku grupu Tigrovi iz Mompracema. Prvi film je snimljen 1963., a poslednji, za sada, 1998. Bilo je nekoliko Sandokana, ali je meni jedan i jedini – Kabir Bedi. To su te oči, to je taj pogled. On je onaj pravi, onaj sa majice.

Zašto li je neka teta ovaj kolač nazvala – Sandokan pitom? Mora da je pretpostavka kao i kod Čemberlen torte – uzdisala je sa Kabirom i upisala u svesku njegovu najpoznatiju ulogu (čovek je glumio i u jednom od Džems Bond filmova, ali nemojmo sitničariti ;-)) Suštinski, ovo je baklava. Idu kore, ide fil, ide i šećerni sirup. Ipak, s obzirom da kolač ne pliva u tom sirupu, onda je to ipak suva pita. Fil se sastoji od maka, jogurta, šećera i jaja, pa se sve stopi u meri da ne znate gde prestaju kore, a počinje fil. Lelica mi je lepo u receptu napisala da je potrebno 300-350 grama maka, a ja sam megalomanski stavila i par grama preko 350, pa vidite da preliva. Meni ne smeta, nego samo da imate reper i sami regulišete svoju količinu. Nakon slaganja kora i fila, potrebno je iseći kolač – to je pomalo izazovno. Nikako se ne može dobiti gladak i ravan vrh – nakon što se ispekla i ohladila, shvatila sam da mi je ova kruna od kora koje se našušure na vrhu čak i dopadljivija nego što bi bila neka ravna i dosadna površina.

I za kraj: po originalnom receptu ide šolja ulja u fil. Mene je u poslednje vreme uhvatila manija da suncokretovo ulje proterujem iz kuhinje i recepata, tako da ga menjam maslinovim uljem, puterom i mašću. U ovom slučaju je zamenjeno puterom. Dobila sam jedan daleko kvalitetniji kolač, ali naravno da je svakome od volje. Veoma lep slatkiš koji svakim danom postaje sve ukusniji, ali ne verujem da će vam potrajati – ozbiljno se ne zna mera.