Milibrot (milhbrot)

Da li je ispravno reći milibrot ili milihbrot ili milhbrot? Nikada nisam sigurna kod tih germanizama, mada na izgovor nema mnogo uticaja poreklo reči (sigurno bi onda bilo ovo treće), nego kako se odomaćilo u jeziku naroda na koje je seme palo. Svakako, radi se o mlečnom hlebu, onom koji se pravi, pogađate, od mleka, belog brašna, nešto šećera i po želji dodataka, najčešće u vidu suvih grožđica. Onim koji sjajno ide uz čaj, uz mleko, kakao ili kafu. Onim kojiti idealan za hladne dane koji nam tek predstoje.

Od svih tih slatkih hlebova sa dodacima, meni je uvek omiljeni bio komisbrot – pravi se od belanaca, dodaje se seckano suvo i koštunjavo voće, a ja uvek dodam i kandiranu koru pomorandže. Milhbrot sam silom prilika počela da pravim, a priča seže do ovog specifičnog proleća, sa onim holivudskim crno-belim detaljima koji dopiru do nekoliko decenija unazad.

Moja mama je za svoj neki drugi rođendan dobila tučani kalup za pečenje kolača u obliku jagnjeta. Naravno da ona tada nije kuvala, nego je baka dobila od neke komšinice da ispeče kolač detetu i onda joj je taj isti kalup i poklonjen. Ne znam da li je bio ostatak od nemačkih doseljenika (mada ne verujem da ih je bilo toliko na severu Bosne) ili je iskovano u radionici obližnjeg rudnika, tek taj kalup je u porodici od sredine pedesestih godina prošlog veka.

Radi se o teškom, tučanom kalupu, iz dva dela, crnom i vidno starom. Sećam se da mi je baka par puta pravila jagnje za Uskrs kada sam bila mala, posipala ga prah šećerom, stavljala mu zrna kafe umesto očiju i kačila zvončić sa Vrbice oko vrata, na crvenoj traci. Tako udideno jagnje je smelo da se seče samo od repa, po mojoj naredbi. Još su dobro i prošli: mama svoje iz ranog detinjstva nije dozvoljavala uopšte da se načne, a sve je to bilo propraćeno suzama do kolena.

Već godinama to jagnje stoji, čami i ništa se ne dešava. Iz nekog razloga smo ga skroz skrajnuli, valjda je došla moda svega drugog. Onda je negde prošle godine mama rekla – hoćeš li ti nositi ono jagnje sebi? Pošto sam ja čuvar tradicije i ne bih dala da se takva stvar otuđi bez da gladujem, naravno da sam ga odmah brže-bolje spakovala i dopremila kod sebe. Ali avaj! Ne nalazivši mu pravo mesto, jer ono u spoljnim merama uopšte nije malo, prebacivalo se sa stola na terasu, pa na kuhinju, pa onda opet u krug. S vremena na vreme, ako se jagnjetu i Luki potrefi ista lokacija, samo čujem – šta da ti radim sa ovim teletom? Nikada nije prihvatio da je to jagnje, uprkos svim mojim veterinarsko-anatomskim objašnjenjima.

U neko doba navrati Prvi muž na kafu i videvši kalup, prokomentarisa – samo ti fali ta starudija, malo krša imaš u onoj ostavi? Na to je dobio odgovor – dalje ruke od moje starudije, to je nasleđe. Na to moje me je podsmešljivo pogledao i tu se rasprava okončala. Ne lezi vraže: tražeći recept da konačno aktiviram “starudiju”, u pretraživač mi uletoše svi mogući sajtovi koji pominju nemačko jagnje i u naznakama. U jednom trenutku, u stilu Delboja kome su u garaži otkrili nešto izuzetno vredno, ispred mene iskoči sajt gde se u moru stvari nude i kalupi – za skoro hiljadu dolara po komadu! Ha! Naravno da ne treba ni reći da nisam odmah sve neverne Tome obavestila da moj kalup možda jeste starudija, ali je vredna starudija.

Kada smo napokon utvrdili da kalup za jagnje pored emotivnog, ima i starinarsku vrednost, počela sam da tražim recept. To se rasteglo do ovog proleća, kada je bio pravi trenutak da se bacim na istraživanje, pokušavanje i probanje. U tom procesu su se sajtovi pokazali prilično beskorisnim: nudili su recept za biskvitno testo, koje se lomilo prilikom vađenja iz kalupa – očekivano, zbog teksture testa. Onda su davali vreme pečenja koje nije bilo dovoljno, te mi se dešavalo da otvorim, a jagnje ima samo spolja čvrstu koricu, dok je sve ostalo žitka, nepečena masa. I tako nekoliko puta, sve dok mi mama nije otvorila oči: u te kalupe ide kvasno testo, jer je žilavije i neće se lomiti prilikom otvaranja kalupa i vađenja iz njega. Bilo je to otkrovenje. Ali hajde nađi pravu meru. I tu sam poslušala mamu, jer je tvrdoglavo tvrdila da mi neka moja količina brašna, koju sam probala kod biskvitnog testa, nije ni izdaleka dovoljna, te da moram da značajno pojačam. Rezultat:

Preradila sam mere, dobila sam količine za kalup, uklesala u kamenu (odnosno zapisala u svesci) i sada jaga čeka sledeći Uskrs. Recept za testo koje popunjava jagu je zapravo to na početku pomenuto testo za mlečni hleb – milibrot. Ono se može koristiti prilikom izrade oblika za kalupe, jer je usled prisustva kvasca pre svega, a onda i brašna sa glutenom, dovoljno žilavo da se ne lomi. Naravno, to testo se može i sasvim obično – podeliti na tri ili četiri trake, uplesti u pletenicu i ispeći na plehu ili u duguljastom kalupu – ne mora se imati specijalni kalup da bi se uživalo u mlečnom hlebu. Dobija se slatkiš puterastog ukusa koji odlično paše uz neki topli napitak. Ukoliko preostane neko parče, onda se mogu napraviti francuske prženice: umoči se u mešavinu umućenih jaja i mleka, pa se stavi na otopljen i zagrejan puter, u tiganju. Isprži se sa obe strane do zlatne boje, pa se pospe prah šećerom i cimetom. Naravno, ovo samo ako preostane, mada čisto sumnjam, jer mu je ukus predivan u svojoj običnosti, sastojci su svakidašnji i pogodni za ono – uh, što bismo sada jeli neko dobro, toplo testo. Dobri, stari milibrot.