Korpice sa orasima

Ne izmišljam recepte. Ponekad nastanu čistom improvizacijom, ali najčešće su ovde predstavljeni ili deo nasleđa, mamini ili babini recepti ili sam dobila od drugarica ili pak tražim inspiraciju po magazinima ili internetu. Ove potonje najčešće moram da sređujem, utežem, prilagođavam….i nastane nešto sasvim deseto, baš kako je Bajaga to sasvim lepo opisao u pesmi – “vidi šta smo ti uradili od pesme mi, okrenuli je, promenili je i nešto sasvim drugo snimili”…

Rezultate tih pokušaja rešavaju kolege iz kancelarije i susedne dve. Kao što sam kod sličnog recepta pomenula, veoma se raduju mojim neuspelim pokušajima. Naročito ako im se neki kolač  dopadne, dobijam opaske tipa – pa nećeš valjda iz prve da objaviš, nije valjda da ti je uspeo, pa što ne pokušaš nešto drugačije? Puslice su zimus jeli svake nedelje više ni ne znam koliko puta, jer svaki put su oni hvalili, a meni nije bilo dovoljno dobro: te su previše žilave iznutra, te previše suve spolja, te mi se ne dopada boja, te su previše slatke….Ukratko, još uvek nisu objavljene, ali su postale lokalna šala. Sad će hladnije vreme i vraćamo se na puslice. Ponovo.

Ove korpice sam pravila samo četiri puta. Danas sam dobila opasku – nadam se da ni ovo nije konačna verzija? O, da, jeste. Prvi put su za punjenje imale šećer i orahe – hrskavo, ali šećer se ni izdaleka nije istopio dovoljno. Potom sam stavila jaje u punjenje – neprihvatljivi i tekstura i izgled. Onda sam topila puter i šećer – imala sam fila samo za polovinu korpica. I na kraju – mlečna slatka pavlaka u veoma maloj količini, ali dovoljnoj da šećer bude hrskav, ali da se ipak slegne i delimično istopi. Pobednik!

Korpice su inače bile na listi pod obavezno, zajedno sa još mnogim drugim receptima koji imaju testo ovog oblika i pečeni su u kalupu za mafine. Priželjkujem već dugo da ih pravim, a okidač za akciju je bio nabavka još jedne kuhinjske džidža-bidže, koja se pokazala jednom od najkorisnijih alatki u pravljenju korpica ovih vrsta.

Zbog svih mogućih pomagala koje imam, najviše volim da spremam u svojoj kuhinji (da ne budem pretenciozna sa onim – ne volim da kuvam bilo gde drugo), te da kada i treba da uradm nešto izvan nje – punu korpu spravica popakujem, jer sam apsolutni pristalica teorije o alatu i zanatu. Volim sve što mi čini posao bržim, lakšim i sa boljim konačnim rezultatom. Zamislite koliko je dobro imati ovaj tučak za izradu bilo kakvih korpica: testo se podeli, stavi se u svaku rupu na kalupu, odozgo se pritisne tučkom i u par sekundi se dobija i korpica priljubljena na ivice kalupa i udubljenje za filovanje. U tren oka!

Ipak, i pored moje svesrdne preporuke za ovo parče drveta koje čini srećnim, nije da se korpice ne mogu napraviti bez njega. Ili se testo može prstima utisnuti u ivice kalupa ili se razvije na debljinu od oko pola centimetra, pa se iseku krugovi od oko šest centimetara u prečniku, koji se potom utisnu u zidove udubljenja kalupa. Prosto kao i ovaj kolač.

Kora se pravi od putera, brašna i krem sira. Punjenje su orasi, puter, šećer…koji formiraju karamel fil. Sve skupa daje jedan prhki kolačić, ukusan, hrskav, vanilast, puterast…. Svi mogući najlepši ukusi poslastičarstva su u jednom zalogaju. S obzirom na brzinu pripreme, već ga vidim na ovogodišnjoj ponudi sitnih kolača. Ukoliko slave i praznici ne budu otkazani.