Vafli sa jabukama

Možda sam nekada na ovom mestu i pričala o tome – ne zamerite mi, ipak je ovde više stotina tekstova, pa taman i da sam mnogo mlađa i prisutnija – ponovila bih se. Dakle, možda sam i pisala o tome: sa dosta svojih službenih putovanja sam se vraćala sa kojekakvim drangulijama za kuhinju. Jednom tako, nagovorim koleginicu da se u Evianu ukrcamo u neki lokalni autobus koji vozi između sela, da u obližnjem mestu potražimo radnju gde bih ja mogla da vidim imaju li nešto od kuhinjskih pomagala. Mesec januar, ionako hladno područje, neki mraz udario, a nas dve krenule u avanturu doslovno u nepoznato.

Stignemo u to mesto kome se imena ne sećam i bez ideje krenemo da lutamo, no srećom kao i svaki mali grad – dve ulice uzduž i popreko i sve je provereno. Doduše, bilo je tu ulazaka u mesaru (pa dobro, meni se učinilo da prodaju posuđe), pronašle smo i neku radnju sa odećom za njenu decu, overile smo i poslastičarnicu makaronsa. Pronašle smo na kraju i radnju za kuću. Ja se tu odmah zalepim za Le Creuset pleh za projice, uzmem jedan i mami. Mara me gleda, pa onda pita neizbežno, a vrlo logično – zašto to košta kao vatra. Po onoj – drago mi je da si pitala, krenem u hvalospeve, a ova me ne prekida – lepo vaspitana i ume da sasluša, ali verujem da je vodila unutrašnji dijalog u smislu – šta mi je ovo bilo potrebno. Moje srčano izlaganje je rezultiralo da je i ona kupila jedan pleh, imajući onaj izraz na licu – kud je pustih da me nagovori? Naravno da joj se muž umal’ srušio od iznenađenja kada je kući sa službenog puta iz kofera iznela – pleh!

Ta moja dva pleha za projice/mafine popakujem jedan do drugog u kofer, zajedno sa uzorcima kozmetike i svojim stvarima, sletim na beogradski aerodrom i na izlazu metodom slučajnog odabira, carinik baš meni pokaže da stavim kofer na traku rendgena. Krene ona traka polako da klizi, ja krenem ka izlasku iz aparata, kad me sa druge strane čeka lice carinika koje je suzdržavalo smeh, iznenađenje i još mnoštvo osećanja, dok me je polako pitao – gospođo, je l’ Vi to nosite nekakve kalupe? Nasmejala sam se u maniru glupače – jao, pa da, znate, pleh za projice. E, verujem da takvog švercera još nisu imali. Prođoh ja tako carinu sa prilično skupim plehovima i bez dodatnog raspakivanja i plaćanja, a Mara je baš nedavno prepričavala kako sam je naterala da kupim pleh, uz opasku – e, znaš da još uvek služi savršeno, odličan je.

Jednom drugom prilikom sam kupila takođe kalupe, ali one koji se ne detektuju na aerodromskom rendgenu. Šalu na stranu, radi se o silikonskim kalupima za vafle. Ne znam koja mi je ideja bila kada sam ih stavila u korpu s obzirom da imam aparat, ali se nisam nikada pokajala – odlični su! Umutim smesu i za svega par minuta imam gotove vafle- osam njih. Bilo da su slatke, bilo da proju spremam u formi galeta – nezamenljivi su mi.

Ovog puta sam pravila galete sa rendanim jabukama. Sve je počelo od ideje – hajde da napravim jabuke u šlafroku u nešto drugačijem obliku. I da ih ne pržim, nego da budu malo zdravije rešenje. I da ne stojim nad njima, da ima manje posla. Istini za volju, otišla sam od ukusa jabuka u šlafroku, ali sam dobila vafle koje su se pokazale izuzetnim. Odličan štos, da se dobije kolač koji je zgodan za užinu, doručak, hranu za neko putovanje, a ako bi se dodao neki fil (umućena slatka pavlaka ili kremasti sir sa prah šećerom uz malo karamela), mogla bi dva ili tri sloja da formiraju neku mini-torticu, a zapravo neki kolač. Mogu se posuti prah šećerom, a mogu i jesti klot. Ili premazati nekim nugat namazom. Ukoliko vas čak mrzi da ih pravite u vidu galeta, malo drugačije američke palačinke su isto zanimljive od ove smese. Obožavam ovako svestrane recepte, a vi?