Integralne kiflice

Sećate li se vi vremena kada nije vladala poplava integralnog peciva i hlebova? Ja ga se odlično sećam! Ono kada je u ponudi bio beli hleb ili polubeli, a postojao i je i neki takozvani obogaćeni: kada u lokalnoj radnji nestane belog hleba i ostane poneki neugledni obogaćeni koji u tako iznuđenoj situaciji moram da uzmem – to mi načisto pokvari dan!

Kao i svakom detetu, meni je onaj pufnasti beli hleb bio omiljeni. Isprva sam jela samo sredinu – na radost ženskog dela moje porodice koje su mnogo volele koricu, pa su to moje izvoljevanje čak i podstrekivale. Onaj nekadašnji pančevački ili pazovački hleb, sa rustičnom debelom korom, pečen u nekim drugačijim pećima, uopšte nisam volela kada u retkim prilikama nabave, a mislim da bih sada celu onu staru kilu hleba pojela kao najslađu grickalicu. Bez ičega.

Koji god tip hleba da je bio u pitanju, bio je beli – integralnog tih godina nije bilo ni u najavi, osim tog veoma nepopularnog obogaćenog. Kada se konačno pojavio integralni hleb, to je otvorilo jedno veoma novo poglavlje u pekarskoj industriji. Pre svega, što se ponude tiče – pekare su postale preplavljene raznim ne-belim vrstama peciva i hleba. Odmah za tim, ova nova ponuda je otvorila veoma široko polje za razne marifetluke, pa se tako i u praksi neretko potvrđivalo ono o čemu sam učila na Poznavanju robe u srednjoj ekonomskoj školi: manipulacije hranom, te podmetanje raznih vrsta. Tako su sve glasnija bila govorkanja da se najobičnije belo brašno meša sa koječim, kako bi se obojilo i prodalo kao integralno. To mi je izbilo sve argumente protiv Lukinog gunđanja kada iznesem pred njega integralni hleb, a on kaže „opet mi daješ obojeni hleb“: taj tekst mi je odmah pobedonosno pokazao uz jedno – šta sam ti rekao! I dalje isticao kako je Sava najbolji hleb na svetu, a meni više nego neomiljen.

Nekako se nadam da je stalno delovanje inspekcije urodilo plodom, te da je i kontrola kvaliteta daleko bolja, pa da se grubi propusti i manipulacija kvalitetom i cenom ne dešava ili se bar kažnjava ukoliko nekad nekome ipak padne na pamet da napravi nešto slično. Sa druge strane, postoji i drugi način da budete više nego sigurni da zaista imate pred sobom integralno pecivo: da ga sami napravite. Nabavite brašno od proverenih proizvođača (mene koleginice snabdele), umesite testo i veoma brzo imate zaista integralno pecivo – VIDEO RECEPT se nalazi ovde.

Jedan od predloga, pored onih ranije objavljenih pužića na primer, mogu da budu i ove kiflice. Testo se mesi veoma jednostavno, podeli se na četiri dela, svaki se razvalja jako tanko, iseku se trogulovi i uvijaju se u kiflice. Premazivanje, posip i pečenje. Onaj viši nivo, tačka na i ili kako god hoćete, može da bude završni korak, ono što se dešava između vađenja iz rerne i serviranja: u malo putera se istisnu dva čena belog luka, pa se time ovlaš premažu vruće kiflice. Možete li da zamislite tu simfoniju ukusa? Puter, luk, pa još preko integralnog peciva, koje ima onu rustičnu punoću ukusa – nestvarno dobro! Naravno, jasno je da sam od one koja voli samo sredinu belog hleba došla do ove koja je veoma izbirljiva kada je beli hleb u pitanju, a i više voli integralni, ali pravi. A kud ćete više pravi od onoga koji sami napravite?