Rustične slatke kiflice

Slovim za nekoga ko ima dobro pamćenje. Mene dolaze da pitaju gde smo ono išli na konferenciju u septembru 2012., ko je ono beše bio na tom i tom sastanku, šta je neko imao obučeno tada i tada, i slično. Suštinski, ako nešto zapamtim – pamtim celu scenu. Za ostalo, nije moje pamćenje toliko dobro, koliko dobro povezujem činjenice. Sa druge strane, ako nešto ne zapamtim, tačnije ako zaboravim – gledam belo u sagovornika i pitam neizbežno – jesi li sigurna da sam to bila ja? Ipak, daleko su češće (za sada, usuđujem se reći :-)) one situacije kada sam ja ta koja druge podseća šta im i kada desilo.

Pokušavala sam nekada davno da vodim neki kao dnevnik obaveza, odnosno planer, te da sve zapisujem – ono što viđamo po filmovima, kada neko treba da dokazuje alibi ili proveravaju gde je onaj što leži oivičen kredom bio juče. Bez te filmske dramatike, to beleženje obaveza sam prepoznala kao potrebu u sred studiranja, nekog ispitnog roka, kada nisam znala gde je levo od obaveza. Videvši tu moju novu nakanu, tata mi je mirnim i savetodavnim tonom rekao – nemoj, sine, to da radiš, olenjićeš mozak oslanjajući se na zapisano; vežbaj ga tako što ćeš da pamtiš. Sa druge strane, mama mi nikada nije davala da učim recepte napamet: nema potrebe, imaš u svesci; ovako ćeš ili nešto zaboraviti da staviš ili ćeš nekome slučajno pogrešno dati recept (očigledno je imala jako loša iskustva sa dobijenijm receptima od kojekakvih žena, je l’ da?) I jednog i drugog se pridržavam. I možete da zamislite moju paniku kada imam TV gostovanje i moram da znam recept naizust – to je onda sistem činijica u kojima su sastojci i moje insistiranje da donesem od kuće napravljeno jelo za kraj, jer na taj način izvežbam tik pred gostovanje. Šta ću, snalazim se. A obaveze i dalje pamtim.

Sve ovo gore rečeno nije da bih se hvalila svojim pamćenjem, jer treba da me vidite kada treba nečijeg lika da se prisetim – zbunjenost je slaba reč. Ovo sve je da kažem kako pokušavam da se setim šta me je ponukalo da napravim ove kiflice, ali uzalud. Šta god da je – hvala mu do neba. Baš htedoh da napišem kako na blogu nemam recept za slatke kiflice, ali me je pretraživač na vreme upozorio – imam. Kao što sam i u tom tekstu rekla: recepata za kiflice nikad dosta, pa priključujem još jedan.

Radi se o rustičnim kiflicama, onima koje podsećaju na buhtle. Mogu se puniti kockicom čokolade za kuvanje – omiljeno kod Luke, ili džemom – omiljeno kod svih ostalih koji su probali. Naravno, najlepše su sveže pečene, pa uz mleko – ko voli. Ohlađene su malo manje lepe, ali i dalje izvrsne za užinu ili neku drugu prigodu. Podgrevaju se lepo u mikrotalasnoj ili u rerni, a kao i svaki put kod mene, dobićete savet da ih spremite dan ranije kada imate vremena, formirate i stavite na pleh i u frižider; pečete tik pre nego što su vam potrebne – ujutru za dečiju užinu, na primer. Ili pred dolazak gostiju koje ne želite da poslužite samo kolačima, nego nečim malo drugačijim. Potrebno je nešto drugačije u današnje doba, je l’ tako?