Paprikaš sa pečurkama

Imam koleginicu Miru koja je moja generacija po početku rada u firmi – došla je dva meseca nakon mene. Kada sa nekim radite dvadeset godina, onda to više nije samo kolega – to polako preraste u rod. Na početku me je izluđivala: sedela je pored mene i bila u stanju da i šest puta pita istu stvar u vezi sa veoma nelogičnim programom koji smo koristili. Sve dok se jednom nisam okrenula ka njoj i ispod glasa procedila – imaš rokovnik? Piši! Od tada je teatralno počela da zapisuje i svaki put da komentariše i godinama nakon incidenta – meni moja Taća rekla da pišem.

Mene neki gestovi kupe za ceo život, pa izrečene rečenice podrške ili usluga rezultira da i decenijama kasnije pamtim sa uvažavanjem, a ta osoba ima doživotnog kviska u mom moralnom sistemu. Mira ga je zaradila tokom tatinog boravka u bolnici, kada su me svi već polako počinjali tešiti, a ona je izrekla jedno – hej, živ čovek, borimo se, nema predaje! Svi smo uz tebe, šta treba – traži, svi ćemo se snalaziti. Ako dođe vreme – svi ćemo tugovati sa tobom, do tada glavu gore! Ubrzo je tugovanje došlo na red, a ja sam znala da sam i tada imala podršku kao kuća. I da imam druga, prijatelja i ortaka. Ja sam njen Đale – onaj koji joj čuva leđa (tako ona kaže, a zapravo smo sedele neko vreme leđima okrenute), a iznuđeno sam joj i brilijant – kaže da je vrednije od dijamanta, a pošto se slabo razumem u drago kamenje – slutim da me je negde preveslala.

Sto puta sam rekla – kada bih prelazila u drugu firmu, pod obavezno bih tražila da formiram svoj tim, jer znam ko mi je za šta potreban.  Jedan od tih neophodno potrebnih članova u firmi je Mira – ona vam je muljator kakav samo biti može. Sa pravom je dobila poster Delboja i njegovog kamioneta na svom ormariću. Verujem da je sposobna da proda ledomat Eskimima i da ovi budu srećni što su ga povoljno izborili. Kada je trebalo da se reše neki viškovi, samo je rekla – Taćo, će da bude sređeno – valjamo krmenadle za ventilator. Niti mi radimo ventilatore, a još manje krmenadle, a niti sam ja gledala Srećka Šojića odakle je parafrazirala tu repliku, ali mi je rešavanje spornog lagera od tada postalo – ventilator za krmenadle. I sve krmenadle asocijacija na Miru.

I ove smo krmenadle bez kostiju išle da kupujemo zajedno, jer ih ja često imam u zamrzivaču, baš za potrebe ovog jela. Jedno vreme sam ga pravila bar jednom u dve nedelje – Luka se obraduje, jer ga jako voli, a ja se obradujem jer nema nekog posla oko njega, moguće su mnoge improvizacije i sva se radnja dešava u jednoj šerpi. Ono što nikako ne zaobilazim su meso – piletina ili krmenadle, pečurke i krompir. Proizvoljno je dodavanje još nekog povrća, dodavanje paradajz soka ili ostavljanje prirodnog sosa, zatim začini koji se dodaju – sve to je stvar trenutnog stanja u frižideru, ukusa i trenutne inspiracije. Rezultat je paprikaš koji se kod mene jede dva dana (znam da se pečurke ne podgrevaju, ali evo već dvadeset godina to radim sa grižom savesti, doduše u mikrotalasnoj, i još uvek smo svi dobro), sa mesom koje se topi u ustima. Nema tu nekog recepta – više ću ga navesti za početnike, ali svi ostali treba da spremaju po receptu – vidi, i ovo mi se vuče po frižideru. Cela porodica će biti zahvalna.