Mini kiš

Gledam slike ovih kišića i shvatam da nisam na ovom mestu napomenula neke zanimljive stvari koje se tiču food-blogera, kulinarskih blogera, onih koji pišu o kulinarstvu ili – one što kuvaju i hvale se time, kako nas neki pominju. Unapred se izvinjavam što ću možda demistifikovati neke trikove i što možda slike hrane nećete više gledati istim očima, ali mislim da je zanimljivo – meni privuče pažnju svaka nova interesantna prečica, pa čak i ako mi nije potrebna (bicikl vozim na nivou statističke greške, ali znam kako da mi se šire nogavice ne upetljaju u lanac ;-)) Čak i kada znam da ona dama u kovčegu koju će mađioničar prerezati na pola zapravo privuče noge ka telu, i dalje se divim celoj pojavi, pokretima, energiji, ono što bi se na čistom maternjem jeziku reklo – divim se performansu jednog izvođača.

Ne brinite, sve na ovom i najvećem broju ostalih blogova je jestivo. Da li je uvek dovoljno slano ili slatko – morate nam verovati na reč, jer slika ne prikazuje ukus. Izgled – to je što je, jer mi nismo profesionalni stilisti, oni koji, excuse my French, umeju da upropaštavaju hranu da bi dobro izgledala na slici. Božićna ćurka koju vidite po stranim slikama – ne pokušavajte kod sebe da izvedete da bude ista, jer je najčešće sirova i premazana soja sosom u boljoj varijanti ili nekakvim imalinom ili sličnim uljima u daleko goroj. Meni je to greh, ako je nekome bitno moje mišljenje. Komercijalne fotografije podrazumevaju undercooked stanje, odnosno, hrana ne treba da bude sasvim termički obrađena, kako bi na slikama izgledala sočnije i privlačnije. Da bi pena od piva bila dugotrajnija, kompaktnija i izdržala ceo proces fotografisanja – dodaje se malo tečnosti za pranje posuđa. Kapljice vode koje ukazuju na čistoću i svežinu jabuke ili nekog drugog voća i povrća su u gotovo idealnih sto posto slučajeve – rastvor glicerina. O čačkalicama, iglicama, lepkovima i sličnom, koji se ne vide, ali pomažu da neka nenormalna konstrukcija burgera ili sendviča ili nečeg trećeg izgleda nesvakidašnje – neću ni da pričam.

Meni je sve to malo otišlo u Honduras, ako me razumete. Svo to iživljavanje nad hranom mi pokrene moralne čakre u glavi i nekako ne ide. Slikati nešto i ne moći dati posle nekome da pojede – shvatate zašto upotrebljavam tako jaku reč kao što je ‘iživljavanje’? Čemu onda to? To je korišćenje istog moralnog kompasa kao i objavljivanje slika po društvenim mrežama koje veze nemaju sa stvarnom pojavom (ovo reče žena koja još uvek ima profilne slike iz 2009., ali računam da ako mi MUP dozvoljava da vozam istu sliku na ličnim dokumentima – nisam se baš mnogo promenila ;-), da ne pominjem što me mrzi da sebe slikam) Upotreba filtera, neke poze koje izdužuju, napućuju, sužavaju i uopšteno – stavljaju sve u isti kalup – stvaraju istu tenziju kod normalnih žena koje tako ne izgledaju (ne izgledaju ni one koje su se slikale, sigurno) kao i kod kod nekoga ko dobije traženi burger na osnovu slike na zidu, a on se jadničak skvrčio na onom papiru – kao kržljavi daleki rođak onoga sa postera.

Benigni trikovi koji se tiču fotografije hrane, a koje sam i sama nekada prinuđena da primenim su prvobitni oblik života u Darvinovoj teoriji, nešto od čega je sve drugo nastalo i što nema veze sa onim što se radi u stvarnom, profi stilizovanju hrane. Zamislite scenu: zaposlena majka (ja) koja priprema i fotografiše hranu u slobodno vreme po dnevnom svetlu (čitaj: vikendom), negde u sred tog procesa koji zvuči tehnološki i procesno daleko naprednije nego što u zbilji jeste – dakle u sred fotografisanja shvati da ima nekoliko maslina, koje bi potonule u dno činijice koja joj se baš nekako uklapa sa ostatkom postavke.  Dok bih otišla u radnju, sačekala red i došla kući, dnevna svetlost bi prošla, te se valja snaći. U takvim slučajevima na dno stavljam ili manju činiju ili zgužvani papir za pečenje ili oboje i odozgo rasporedim maslina koliko imam.

Na slici i u objavi o pituljicama to izgleda nekako ovako:

Kod mene se pivo ne baca ni kada mu prođe rok trajanja – samo dobija nalepnicu “istekao rok” i ostaje u nekom ćošku. On postaje statista na nekoj fotografiji, jer slika nema utisnute rokove trajanja. Nekako ovako, kod zemički sa pivom:

Konačno dolazim do osnovnog uzroka celogo ovog pisanja: načeta flaša vina se kod mene vuče u frižideru nekada i mesecima. Istina, zatvorena je specijalnim zatvaračima koji izvlače vazduh, ali ipak. To vino se čuva samo za slikanje: sipam u čašu, stavim pred objektiv i nakon toga ga levkom vratim u flašu! I ide u frižider do sledećeg slikanja. Ne brinite, gosti koji dolaze dobijaju novonačetu flašu, a i ta ako se ne potroši isto veče i ne ode u neki naredni rižoto ili gulaš – biće presipana dok god joj boja i bistrina dozvole.

Kada nemam načetu flašu, onda zamolim sirup od zove da odglumi belo vino. Ne buni se, a i šta će. Ionako će biti levkom presut nazad u flašu. A kako je odglumio belo vino, vidite u ovom ostvarenju:

Belo vino, naročito ako je sveže, odlično ide uz mini kiševe, kao i uz njihovu varijantu redovne veličine. Mini varijanta je unekoliko bolja, jer je hrskavija, testo je finije, imate jednu zaokruženu priču, a pritom su i porcijaši, pa lepo deluju na tanjiru. Još jedan argument u prilog mini-varijante je to što se sa jednim testom i jednim tečnim filom može napraviti više varijanti: u svaki kalup se stavi dodatak po želji – šunka, povrće, kačkavalj, beli sir, slanina, spanać, peršun…šta god vam padne na pamet i odozgo se zalije pripremljenim filom. Tako dobijate onoliko verzija koliko želite i koliko vrsta dodataka imate.

Kalupe sam prikupila sa više strana: nešto u inostranstvu, a kod nas ih ima u Jumbo radnjama i u Okovu (verovatno još na mnogim drugim mestima, ali nisam primetila). Pripremljeno testo se razvuče i iseče se krug koji je veći nego kalup. Ovo može da se uradi tako što se nožem iskroji po 2cm dalje od ivice kalupa ili znatno elegantnije: sekačem za mega-krofne, koji sam naručila na profilu @kalupizatortens – oni mogu da realizuju svaku, pa i najluđu žensku zamisao.

Još jedna bitna napomena i konačno prelazim na recept. Naučila sam jedan trik, da mi dno kiša ne bude gnjecavo, a to je da se postavljeno testo u kalup pospe sa malo gustina ili da se kačkavalj, ukoliko ga stavljamo, stavlja direktno na testo – na taj način se topljenjem stvara membrana koja omogućava da se dno kiša lepo ispeče i da ne bude gnjecavo.

Odličan predlog za većeru, užinu, za neki obrok tokom izleta ili van kuće. Jedna Sonja-Coka-Moglica-Bajkerka je dala najbolje ocene za ovaj mini-kiš:

Mini kiš

08.08.2020.

By:

Ingredients
  • (za 8 komada, prečnika 10cm)
  • TESTO
  • 300g brašna
  • 1/2 kašičice soli
  • 150g hladnog putera isečenog na kockice
  • 2 žumanceta
  • 60ml hladne vode
  • FIL
  • 4 jaja
  • 200ml neutralne pavlake
  • so, biber
  • 3-4 kašičice gustina
  • DODACI
  • tvrdi sir tipa fete
  • spanać
  • sitno seckana slanina
  • rendani kačkavalj
  • sušeni paradajz...
Directions
  • Step 1 Izmešati brašno i so, pa dodati puter isečen na kockice. U multipraktiku blendirati sastojke (ili mikserom na najjačoj brzini ili rukom – viljuškom) Potom dodati žumanca i postepeno dodavati vodu, dok se ne formira grudva testa (možda neće biti potrebna sva voda, zato treba biti oprezan) Pripremljeno testo spljoštiti u disk, uviti u providnu foliju i ostaviti u frižideru na najmanje 1/2 sata, a može da stoji i 3-4 dana.
  • Step 2 Ohlađeno testo razviti na neznatno pobrašnjenoj površini na debljinu oko 5-6mm. Iseći krugove prečnika 14cm, koje treba utisnuti u mini-kalupe za kiš prečnika 10cm – na dno i ivice. Odseći višak testa koji viri preko ivica. Pripremljene kalupe sa testom ostaviti u frižideru da se ohlade 15-ak minuta.
  • Step 3 U međuvremenu spremiti fil: umutiti jaja, pa dodati neutralnu pavlaku i posoliti i pobiberiti po ukusu. Spremiti i dodatke za kiš.
  • Step 4 Na dno svakog testa sipati oko 1/2 kašičice gustina, premazati četkicom i višak otresti u sledeći kalup.
  • Step 5 Potom na dno svakog kalupa staviti dodatke po želji: slaninu, kačkavalj, spanać, fetu, sušeni paradajz – ne preterivati sa količinom, vodeći računa da je potrebno i fil da se doda preko dodataka.
  • Step 6 Na kraju usuti fil, ali samo do 3/4 visine ivice, jer će se fil naduvati tokom pečenja i popuniće kalup do vrha.
  • Step 7 Pripremljene kiševe peći u unapred zagrejanoj rerni na 175 stepeni 30 minuta. Na kraju pojačati rernu na 200 stepeni i peći dodatnih 5-7 minuta kako bi se uhvatila zlaćana korica.
  • Step 8 Ispečene kiševe ostaviti u kalupu da se kratko prohlade, pa ih nakon toga vaditi iz kalupa. Servirati toplo ili hladno.


2 thoughts on “Mini kiš”

  • Draga Tanja, pa ti si stvarno kraljica!
    Uvodni tekst me oduševio. Kako ti to sve tako nonšalantno izneseš… A još realni Tips & Tricks. Hvala. P. S. Ah, te komercijalne fotografije mozak će mi pomjeriti.

    • Draga Ivana, mnogo hvala, stvarno! Ma kakve komercijalne fotografije – kada se malo udubiš, shvataš da bi od toga što je stvarno na slici dobila makar stomačne tegobe 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

s