Lepinje iz tiganja (bez kvasca)

Na prvi pomen virusa, počeli su da se prazne rafovi sa brašnom i kvascem. Kolica su punili i oni koji testo u životu videli nisu, po onoj – daj da kupim, a na internetu ću videti šta sa brašnom. Nešto sam razmišljala – da li taj svet zna da kvasac, a Bogami i brašno, imaju rok trajanja?

Kada sam bilo koji intervju ranije davala, na pitanje bez čega ne sme kuhinja da mi ostane, uvek sam odgovarala – bez brašna, kvasca, jaja, sira i masti – kada to imam, znam da mogu sve da napravim. I zaista, moje su rezerve istih u mirnodopskim uslovima daleko iznad zaliha normalne porodice. Kada imam kilogram ili dva brašna, ja već proglašavam ostavu praznom. Isto tako, uvek imam neki kvasac u zamrzivaču, a suvi kvasac – bar 3-4 kesice. Naravno, takvom stanju svesti je doprinelo blogovanje (neću valjda da trčim u radnju po kesicu kvasca, a dnevna svetlost samo što nije prošla; da ne pominjem što obavljam velike kupovine nakon što mi legne plata, pa tako organizujem i ostavu i frižider). Sa druge strane, potičem iz porodice čiji su preci znali i šta je glad i bogatstvo, i rat i nemaština i izobilje. Uvek je bilo ono – za to se u nevreme može dobiti džak brašna, da prehraniš dete, pa je tako i meni mozak podešen. Srećom, pravu glad nisam upoznala, ali čudna vremena jesam.

Evo ga još jedno čudno vreme. Ograničeno kretanje, oni koji rade u maloprodaji se trude kao lavovi, ali što mi u lokalnoj bakalnici rekoše – ma ima, stiže roba, nego ne stižemo od služenja kupaca da raspakujemo. Zaista nije floskula da su uz neke komunalne usluge i naravno, medicinare i oni heroji ovog proleća.

Ko bi rekao da će da zapne na kvascu? Internet vrvi od beskvasnih hlebova, od domaćeg, prirodnog kvasca i svega napravljenog sa njim. Moj prirodni kvasac, nazvan Živojin, je lepo krenuo, bio je kao sa slike i pobrao je sve pohvale na instagramu, kada sam ga javno prikazala. Kao urečen, sutradan je samo šljonuo i ni makac. Onda sam pokrenula sledeći – Živojin Drugi. I on je nakon drugog hranjenja otišao u besmrtnost. Onda je došao Života – domaći kvasac od pšeničnog integralnog. Ista priča. Onda sam krenula sa Živojinom Flaširanim (umešenim sa flaširanom vodom, a sve optužujući našu veoma hlorisanu vodu za svoj neuspeh) – i on je završio svoju priču. Umesila sam i od belog brašna. Ništa. Odustala sam od prirodnog kvasca, sada sam ovaj šesti zamesila samo kao izazov i nije dobio ime. Nakon njega sigurno neću više ni pokušavati. Ono što je sigurno otežavajuća okolnost je to što je kod mene u stanu toplo kao u terarijumu, te je očigledno pretoplo za prirodni kvasac, eto ne znam, nego nagađam. Pre će vlada rešiti pitanje proizvodnje /uvoza kvasca nego što ću ja uspeti u svojoj kuhinji da razvijem taj domaći.

Da ne pravim zazubice onima koji zalihe kvasca ne drže na blogerskom nivou, solidarišem se, te pravim lepinje u tiganju, bez kvasca. Prave se veoma jednostavno, dobija se mekano testo, koje se deli na loptice, rukom spljošti na diskove i prži na malo ulja u tiganju. I kada se ohladi ostanu meke i elastične, te ću ih sigurno ubuduće koristiti uporedo sa tortiljama. U pola mere sam umešala sitno iseckana pera mladog luka i napravila veliku grešku: što isto nisam uradila u celu meru! Veliki sam faul dobila od Luke, u meri da je prebrojavao koliko ih je napravljeno i gde su sada. To samo jedno znači – ubuduće aromatizujem celo testo, pa čime god nađem: mladi luk, vlašac ili neko drugo začinsko bilje. Veoma zgodna zamena za hleb, dok kvasac ne napuni rafove.