Finansijeri

Prošlog meseca mi se konačno ostvarila višedecenijska želja – da posetim Pariz! To je bio mamin poklon za 50. rođendan, nešto što sam želela još od petog razreda osnovne škole, od trenutka kada sam počela da učim francuski jezik. Luka, moj omiljeni saputnik, je malo ispočetka gunđao, po onoj “ali meni Pariz nije na listi želja”, no tu mu je tata jasno predočio sve razloge ‘za’: nešto ćeš videti, putovati, jesti, piti i sve to o tuđem trošku, ma hajde.

I tako smo se mi obreli u ovom gradu u svojoj organizaciji i moram reći – grad je opravdao svaku moju želju i san da ga posetim! Ulice, trgovi, znamenitosti, mostovi, kej – sve je fascinantno! Najveći utisak su mi ostavili parkovi – ogromne površine namenjene odmoru i uživanju, od kojih niko ne zarađuje – pomalo neobično za naše okruženje. Negovani, na lokacijama koje sigurno vrede milione, ali su prosto to – parkovi i nikome ne pada na pamet da ih preinači u nešto drugo; možda i pada, ali rekla bih da je pariski urbanistički plan veoma detaljan i na nivou zakona. Zatim ulazi u zgrade: svi sređeni, mnogi impozantni, a oko većine zgrada se nalaze veće ili manje baštice, uređene zelene površine ili bilo šta u čemu se takođe uživa. Lukin najjači utisak je Sena i njen kej: uređen za šetnju, a reka relativno čista za toliko stanovnika i horde turista koje posete ovaj grad svake godine.

Tresla sam se kao prut kada sam uživo posmatrala građevine koje sam do sada gledala na slikama i u udžbenicima jezika. Ajfelov toranj sam slikala iz svakog ugla, apsolutno sam oduševljena ovim simbolom Pariza, nesumnjivo; daleko je veći uživo nego što sam zamišljala. Imala sam privilegiju da vidim neka Van Gogova dela uživo, kao i omiljenu Zvezdanu noć, zatim Monea, Pisaroa, Dega…. švrćkali smo se Jelisejski poljima, pevušeći Aux Champs Elysees, posetili Monmartr, lutali oko Trga Bastilje, krstarili Senom, pronašli spomenik kralju Petru i kralju Aleksandru na obodu Bulonjske šume…. Sve u svemu, lepo upoznali grad pešačeći kroz njega, ručavali u skučenim bistroima, tražili omiljenu pekaru i najbolji slatkiš.

Meni nije bilo iznenađenje što su palačinke kao naše, znala sam to, Luka je rekao da je moj Krem brule bolji, da su mu Madlene potpuno bezvezni slatkiš, kroasane, one prave, se još nisam usudila da pravim, dok je Paris-Brest nešto što ću morati; ubeđivao me je da nikada nije jeo Krok-msje, a nagradu za najbolji obrok su odnele pačije grudi u sosu od guščije džigerice. Čak je i boranija iz priloga netragom nestala! Ja sam sa svoje strane dokazala na delu da bih svaki dan mogla da jedem supu od luka.

Imala sam sreću da moj prvi susret sa finansijerima bude sa onima – od pistaća. Ljudi moji, kakav je to ukus! Sočno, neodoljivog ukusa pistaća, gde se svakim zalogajem otvore nova vrata raja. Nisam bez vraga odmah po povratku krenula da tražim recept, nabavila kalup i reprodukovala najosnovniju verziju. Naime, moguće je dodati pomenutu pastu od pistaća, neko voće i još štošta drugo, ali treba početi od osnova.

Kažu da su ovaj kolač od belanaca izmislile časne sestre u XVII veku, a da je pariski poslastičar u poslovnoj četvrti gde se nalazila berza, dva veka kasnije tražio kolačić kojim bi se berzanski mešetari sladili uz kafu. Dao im je oblik zlatne poluge i nazvao – finansijeri.

Naravno, ukoliko nemate kalupe kojima biste im dali oblik poluge, koristite onaj za mafine. Dodajte im rendanu koru limuna i malo limunovog soka ili neko sitno voće ili ih ostavite ovakvima – dobri su za užinu, za uz neku kafu, za putovanje. Prugasta majica i baletanke dopunjene finansijerima i imate instant pariski šik u svojoj kuhinji.