Šakšuka – bliskoistočni sataraš

Ovih dana su više nego aktuelne Olimpijske igre. Po mnogo čemu čudnije nego sve ostale, osim nekolicine. One koje se zovu Tokio 2020., a odigravaju se 2021. One gde pobednici sami sebi stavljaju medalje, one za koje su modni dizajneri pored opreme, morali da osmisle i maske. One gde su mere jače nego ikada, a vrućina lomi one mlade, zdrave ljude.

Ja sam bila tatin sin: on je voleo da gleda sport, pa je i mene često uvlačio u to. Naročito su mu omiljeni bili zimski skokovi i slalom, kao i svi ovi naši popularni timski sportovi – košarka, vaterpolo, rukomet, odbojka, fudbal. Tata je pratio i domaću klupsku scenu, a ja isključivo reprezentacionu, osim u košarci. Pa ja sam ona koja se seća Bojana Križaja, sećam se i para Džejn Torvil-Kristofer Din (to sam sa mamom gledala), sećam se i da je u Los Anđelesu 1984. bilo prvi put kada je cela vaterpolo klupa završila u bazenu nakon što je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju. Sećam se i onog čuvenog osvajanja zlata na evropskom prvenstvu u košarci 1995., kao i Đorđevićevih trojki u poslednjim stotinkama. Koliko sam samo živaca ostavila ispred televizora, sve zbog sporta!

Onda su došli novi, mladi sportisti, pa smo ove godine imali najkorisnije košarkaše u gotovo svim konkurencijama, imamo izuzetne pojedince i timove, a imamo i jednoga čije će ime nositi neki budući teniski tereni, sigurna sam, jer je najveći svih vremena. I znate šta? Svi ti momci i devojke i ona priroda u koju odlazim su jedini razlozi za moje savremeno rodoljublje, da budem potpuno iskrena (ne računam vrhunske naučnike prošlih vremena, kao ni borce Prvog svetskog rata). Oni su ono zbog čega nas prepoznaju i cene u svetu, a da bi bili tu gde jesu – potrebno je nemerljivo mnogo odricanja, napora, truda, upornosti, finansijskih i fizičkih momenata.

Moja himna je bila Hej Sloveni i jedva sam se prešaltala na Bože pravde. Tome je dodatno doprineo neki Lukin školski zadatak iz muzičkog – himna napamet. Možete da zamislite koliko sam je puta čula u tih par dana? Oblači se, obuva, gleda televizor, vežba zadatke iz matematike, pakuje stvari – sve vreme iz glasa pevajući Bože pravde. Vrhunac je bio kada sam istu čula iz tuš kabine – e, tu sam već morala da reagujem.

Kada se himna intonira u svrhu ovih naših političara indijanaca (ovo da ne lanem nešto više, a i bez namere da uvredim starosedeoce američkog kontinenta) – samo frknem u prolazu. Kada čujem himnu nakon osvajanja medalje – uvek plačem. Od sreće, od ponosa koji preti da uguši, pa olakšanje nađe u tim suzama radosnicama. Plakala sam i kada su Sonja Vasić i Filip Filipović na otvaranju ovogodišnje Olimpijade proneli barjak, onako mladi, visoki i lepi. Pri svemu tome, život me je veoma predano istrenirao da sam postala više nego teška za one druge suze, ali radosnice nalaze svoj put. Uvek pomislim isto – dobro je da mi Luka nije negde na pobedničkom postolju, pa tačno bih na infuziji završila!

Najčešće moji uvodni tekstovi imaju veze sa receptom ili makar sa slikom. Ovaj nema, nimalo. Samo sam imala potrebu da propratim aktuelnu situaciju, da držim palčeve da se uzme ono nekoliko medalja koje nas još čekaju u bojevima narednih dana, te napravim omaž sportistima, makar malo na ovom mestu. Ukoliko je potrebno neko iznuđeno rešenje, onda bih rekla da šakšuka zaslužuje makar bronzanu medalju – onu koju sportisti više vole od srebra (za srebro se gubi, za bronzu pobeđuje). To je jelo koje se naročito jede na Bliskom istoku i u severnoj Africi, kažu da mu je poreklo upravo izraelsko. Ukoliko bih nekome odavde morala da pojednostavim šta tačno predstavlja, rekla bih da je to nešto kao naš sataraš, ali začinjen tako da nema sumnje koje mu je geografsko poreklo, pa sa poširanim jajima koja se kuvaju u sosu. Crvena paprika daje slast, začini aromu, peršun (i korijander, ko voli) svežinu, a izmrvljeni sir je ono što zaokružuje sve ukuse i balansira ih. Jede se samo, uz neko parče hleba, jer mu zaista ništa više nije ni potrebno.

Pitana sam prošle nedelje od strane porodice i kolega – koja mi je omiljenija verzija sataraša: samo me nacionalni ponos sa početka objave sprečava da kažem – šakšuka. Tome doprinose upravo začini i ta crvena paprika, koji su različiti u odnosu na našu domaću verziju, bar onako kako ja pravim. Peršun i sir ionako dodajem kasnije. Naravno, uvek treba početi od domaće verzije, a onda je nadograditi ovom. Dodatni argument za ukućane kada im servirate slično, a različito dan za danom je – ali ovo je šakšuka, skroz drugačije jelo.

Šakšuka - bliskoistočni sataraš

05.08.2021.

By:

Ingredients
  • 3-4 kašike maslinovog ulja
  • 1 glavica crnog luka
  • 4 čena belog luka
  • 2 crvene paprike
  • 1/2kg paradajza
  • 2 kašičice aleve paprike
  • 1 kašičica kumina
  • so, biber
  • 2 jajeta
  • 1 šaka seckanog peršuna ili svežeg korijandera
  • sir tipa sjenički ili feta ili neki sličan
Directions
  • Step 1 Iseckati sitno papriku. Paradajz oguliti i sitno iseckati.
  • Step 2 Na zagrejanom maslinovom ulju propržiti iseckani crni luk, pa kada postane staklast, dodati sitno iseckani beli luk, dok ne zamiriše. Nakon toga dodati seckanu papriku i kratko pržiti često mešajući., samo da paprika malo omekani.
  • Step 3 Dodati iseckani paradajz, potom i alevu papriku i kumin, smanjiti temperaturu na srednje jaku i krčkati.
  • Step 4 Kada tečnost postane kremasta i blago zgusnuta (nakon oko 20 minuta), proveriti da li je paprika sasvim omekanila: ukoliko je još hrskava, dodatno dinstati, a ako je lepo izdinstana, završavati jelo.
  • Step 5 Posoliti i pobiberiti po ukusu.
  • Step 6 Svako jaje razbiti u posebnu šoljicu. U gotovoj šakšuki napraviti udubljenje u jednom delu suda, pa polako usuti jaje iz šoljice. Ponoviti postupak u drugom delu suda. Poklopiti i kratko još dinstati, dok se jaje ne skuva na željenu tvrdoću.
  • Step 7 Skloniti sa ringle. Gotovo jelo posuti seckanim peršunom ili korijanderom i izdrobljenim sirom. Služiti toplo.


2 thoughts on “Šakšuka – bliskoistočni sataraš”

Leave a Reply

Your email address will not be published.

s