Pletenica sa peršunom i belim lukom

Hm, pletenice? Ranije sam vam pričala o pletenicama u priči o mojoj prababi Savki, koja je, modernim rečnikom rečeno, imala pop-up frizeraj u svom dvorištu, onaj koji se instalira prilikom nekih svetkovina, zborova i svakih drugih prilika gde devojke imaju priliku da se pojave doterane i begenišu se sa momcima. Baba Savka se par puta dohvatila i moje kose, koja em što nije bila nešto posebno duga, em je oduvek tanka i svilena: vidno nezadovoljna mi je plela neke fantastične pletenice, koje nisam davala da mi raspletu dok im se svi propisno ne izdive – a jesu, jer su u to doba bile veoma neobične, da ne pominjem što su bile toliko dobro urađene, da bi mi trajajale i po dva-tri dana i izdržavala sve moje dečije aktivnosti.

Moja kosa nije nikada bila nešto posebno – jednostavno nisam izvukla dobru krivinu DNK lanca, a nije da nisam imala izbora iz kataloga unazad po generacijama. Sa druge strane, dok sam ja bila dete, dugu kosu su imale luksuz da neguju devojčice čije mame nisu radile. Moja je odlazila na posao pre mog ustajanja i dobro se sećam da je jednom pitala učiteljicu da li dolazim uredna u školu, umivena i očešljana – u to doba je to bio odraz kulture, higijene i vaspitanja. S obzirom da sam se sama spremala, to je bio više nego uspešno položen test zrelosti i samostalnosti, onaj koji većina sadašnjih generacija ne bi prošla. Veći deo detinjstva sam nosila kratku kosu, a onda se mama ohrabrila da mi pusti kosu, negde od kraja prvog razreda. Kakve crne pletenice! To sam mogla da imam samo ako je mama u nekoj kombinaciji kod kuće. Inače je vrhunski frizerajski domet bio da se očešljam i pokupim kosu u rep. Toliko od mene. U uzrastu od osam, devet godina i više nego što se poželeti može, pa još da doručkujem, obučem se, zaključam vrata i odem sama u školu (danas sam Luki drugi put u dvadeset četiri sata pokazala gde stoji limun; inače – u korpi na sred trpezarijskog stola, a ima skoro tri puta više godina nego ja u to doba)

Ta moja duga kosa, a zapravo na desetak centimetara ispod ramena, je postala uspomena i kratka pletenica koja je se još čuva, negde oko četvrtog razreda. Od tada je skoro do srednje škole nastupio period kratke kose, vrlo moderne u to doba. Da li treba da vam prepričavam muke oko montiranja kose u vis, a koja je šljonuta po svojoj prirodi? Kratka kosa nikako nije za ove meke i svilene tipove. Ali – moda. Nakon te muke sa gelovima, trljanjem i čupkanjem u vis, konačno je došla srednja škola, kada sam prihvatila poludugu, opet uz razne izlete u svet trendova (mini-val, kana…) Tek sa fakultetom i pojavom pramenova na folije sam došla da budem svoj na svome (uz još jednu glupu epizodu kratke kose nakon porođaja, sa idejom – da mi bude brže i lakše; kakav faul i kratkovidost!) Tokom studiranja sam i imala najdužu kosu u životu, do pola leđa, još sam bila i većinski plava. Tako sam upozanala i Prvog muža, sačekala da klikne na visoku, vitku plavušu i ošišala se do ramena, nekih mesec dana nakon što smo počeli da se zabavljamo. Ne znam da li se do sada odljutio. Šalim se, ali je jako dugo gunđao, nisu pomogle ni moje opaske – pa pobogu, nisam Samson!

Tokom fakulteta i tog dugokosog perioda sam nosila pletenicu. Tada sam već umela sama da je ispletem i omiljena mi je bila ona da vežem rep na vrh temena, pa ga ispletem i pričvrstim. Imam utisak, a verujem da nisam usamljena u tom zapažanju, da je vazduh bio čistiji, a šamponi bolji: bez problema sam prala kosu dva puta nedeljno, što je sada apsolutno nezamislivo. Doduše, i tada sam bila kao nešto nezadovoljna, uvek sam pogledala ka onim devojkama sa grivama na glavi, a sada bih i sa tim svojim nekadašnjim bila srećna. Pusto žensko, vazda žudi za nečim što nema.

To što umem da napravim tri vrste pletenica od kose uopšte nije bitno i presudno za ovu pletenicu koja vas gleda sa ovih slika. Tehnički, to i nije pletenica, već dva kraja testa uvijena jedan oko drugog. Zvuči mnogo teže nego što jeste. Zapravo se umesi testo, razvije veoma tanko, pa se premaže puterom u koji je izgnječen čen belog luka i iseckan peršun. Testo se uvije u rolat, preseče se uzduž na pola, pa se krajevi uviju jedan oko drugog, smesti se u kalup i peče se. Ima tu nekih pauza sa narastanjem testa, ali je suštinski to – to. Malo podseća na neki garlic bread, ali generalno bilo šta što ima ukus belog luka i neku masnoću zvuči na slično. Meni je ovo odlično za neko meze, za neko posluženje bilo kog tipa. Za doručak, za večeru. Možda neko napravi i sendvič od ovog hleba? Kako god – jednostavno je, a veoma efektno i ukusno. Biće vam još jedan u nizu džokera, videćete.