Pasterizovana paprika

Evo me, tu sam! Da li posle 11 meseci da samo predstavim recept za Pasterizovanu papriku, onako s neba pa u rebra ili da dometnem neku reč, koja će objasniti moje dugo izbivanje sa ovog mesta? Recept koji me je izvukao iz ilegale je zaista vrhunski, ali ne ide da ne kažem neku reč pre toga.

Prošla godina je bila ispočetka zaista lepa. Nešto pre toga sam konačno srela dušu po svojoj meri, nekoga s kim se smejem, razgovaram i šetam, ko me podržava i junači, ko mi donosi mir i svemir. Sve je slutilo da će ta dvadeset i četvrta biti godina za pamćenje po dobru, a onda je kao grom po vedrom danu došao taj devetnaesti dan novembra kada nas je moja mama zauvek napustila. Eto, tek tako, iznenada, skoro nenajavljeno, u sedamdeset drugoj godini. Jednog dana idemo zajedno na slavu, drugog je nema.

Sigurno nije postojao niko ko je voleo život više od nje, ko je imao više energije i preduzimljivosti, više nego dovoljno za sve nas. Svako ko je znao je bio spreman odmah da potpiše da će ona biti ta koja će dočekati stotu: toliko planova, toliko želja, htenja…osoba u kolicima, koja je mogla na crtu svakom zdravom. Savršena kuvarica, životno sposobna, sve u kući je moralo da blista, sve da bude na svom mestu, sve pod konac. Mnogo posebna. Vozila auto, išla na pijacu – rečju: zmaj žena.

Malo je reći da me je njen odlazak potukao do kolena, na sto načina. Mnogo puta mi je kroz glavu prošla mamina omiljena izreka – život je kao sijalica: samo se u trenutku ugasi. Koliko sam se samo raspravljala sa njom zbog toga – daj, šta ti je, nije baš tako. E, jeste, pokazala mi je. Kako me je ta prolaznost, taj trenutak, ta neizvesnost udarila u glavu! Mama mi je odlazeći dala najbolju lekciju: život treba živeti svakodnevno, uživati u njemu i brinuti samo zbog onoga što je važno. Na sve drugo – ni ne osvrnuti se.

Jedinica sam, ne mnogo bliska sa familijom, ali srećom sam okružena pravim prijateljima koji su sve vreme uz mene kao rod najrođeniji. Svakodnevno su brinuli, proveravali da li mi je nešto potrebno, našli se kada je bilo najstrašnije, dojurili su do mene ostavljajući sve svoje poslove, obaveze i porodice, komandovali situacijom, štiteći me od nekih scena koje bi me proganjale. Kada je prošlo sve ono što mora da se završi, pravila sam se jakom, ali su tuga i stres bili jači i uzimali su svoj danak. Ukratko, išijas, povreda kolena, muka svakojaka je učinila da sam zimu i rano proleće gotovo sve vreme bila prilično neupotrebljiva, sposobna samo za ono što se mora. Ukratko, desilo se baš ono kako mi je rekla moja koleginica Ivana: i leđa i sve će popustiti kada istugujem svoje. Tako je i bilo. Tako, i uz terapije leđa, naravno.

Kako god, u glavi mi odzvanja ono što bi mi mama rekla: daj, dete, sredi se. Ne možeš tako doveka! I bila bi u pravu, kao i obično. U maniru pokislog kučeta sam se protresla dok nisam i poslednju kaplju stresla sa sebe. Dovoljno sposobna i za novi recept i za novi hobi i za nove planove.

Ovaj ceo uvod sam napravila upravo zbog paprika. Znam da je mama pravila neke i da su bile jako lepe. U njenoj svesci stoji nekoliko recepata, ali neki podrazumevaju esenciju, koju smo mi bile prestale da koristimo. Neke su potpuno nešto drugačije od onoga što sam ja htela. Ukratko, ne znam koji je taj njen dobar recept, nisam stigla da pitam.

Zbog svega toga sam zaronila u bespuće interneta i potražila nešto što bi ličilo na te mamine paprike. Gotovo sam sigurna da ovo nije recept sličan tom njenom, ali je mene oduševio. Prvo i pre svega – na skali težine pripreme od 1 do 10, ovo je mršavo 2- Najteže je naći paprike po pristojnoj ceni, a ostalo je – luk i voda. Paprike se dobro operu, isfiletiraju se i naslažu u tegle uspravno, nabijajući ih da ih stane što više. Doda se biber u zrnu, listići belog luka, lovorov list ili peršun. Sve se zalije provrelom smesom, stavi se u rernu, na rešetku, i zagreva se sat i po vremena, kako bi se pasterizovao sadržaj. Rerna se isključi, tegle se ne diraju do potpunog hlađenja. I to je je sav posao. Ukus božanstven: paprika koja je zadržala svoju čvrstinu i hrskavost, uz ukus koji osvaja sva čula, a negde u pozadini miriše detinjstvo i sve one zimnice koje su se danima i nedeljama priređivale, jer – zelene salate i paradajza preko zime nije bilo ni za lek.

Kod mene je zimnica još uvek u trendu – mnogo puta sam pročitala koliko su fermentisane stvari zdrave. Ove godine sam pripremila pekmez od šljiva, lovačku salatu, skuvala sam paradajz, poslagala pasterizovanu papriku. Oštrim se da seckam i šarenu salatu, samo gledam gde da je umetnem između rođendana, službenog puta, posla, priprema za slavu… Rekla bih da ću morati negde da je umetnem, jer – duga je zima.

(Recept sam bila odštampala, ali ne i zapisala odakle sam uzela, pa nažalost ne mogu nikoga da tagujem. Ukoliko se ipak neko prepozna – molim da mi se skrene pažnja, naknadno ću obeležiti.)