Jagnjetinu smatraju jednim od “čistijih” mesa, jer se retko tovi i tradicionalno se uzgaja ispašom. Nekako sam sigurna da i tu ima kojekavih marifetluka u odgoju, koji se podvaljuje nama krajnjim potrošačima, ali ako krenem o tome da razmišljam, tačno bih poludela, a nemam vremenske niti finansijske mogućnosti da proveravam i jurim isključivo organski uzgoj. Ovako, ponašam se u maniru tek prohodalog deteta koje uči da igra žmurke, pa se krije tako što zažmuri, misleći da ga tako niko ne vidi.
Neki ne vole jagnjetinu, kažu da im smeta miris. Ja ne mogu reći da sam neki strasni ljubitelj, više je tolerišem (do ovog jela) i jedem, ali ne sa nekim posebnim oduševljenjem (sa tanjira mesa na slavama i proslavama uvek iskopam svinjsko rebarce i to je moj izbor za taj dan). Doduše, nisam ja neki autoritet za mesa uopšte, jedem ga više da me mine želja, a ne zato što imam potrebu, tako da bih to svoje mesno konzumentstvo mogla bez problema da svedem na jednom mesečno, i to na ćevape i toliko od mene. Luka, sa druge strane, meso voli (ali ne insistira), a jagnjetinu – obožava. Često ga zavitlavam da je najmršaviji predstavnik jagnjeće brigade, kao i da i on trpi posledicu genetskog ukusa, jer je i mom tati jagnjetina bila na visokom prvom mestu. A, da: Luki je pečena i dinstana jagnjetina srcu prirasla, a kuvana je – upropaštavanje mesa, kako je prokomentarisao jagnjeću čorbu koju sam bila spremila.
Jagnjetine je nekada bilo da se kupi negde oko Uskrsa, a kasnije veoma retko u redovnoj prodaji ili, ukoliko je i bilo, onda se moglo odabrati da se uzme celo jagnje, polovina ili četvrtina, pa se ti bori sa onom komadinom mesa i komercijalnim rernama, kakve imamo u svojim kuhinjama. Inače, jagnjetinom se smatra meso životinje do starosti od šest meseci, a nakon toga je šilježe, pa onda dobija i druge nazive, što sam ja naučila odavde. Naravno, ovo govorim za ponudu mesara u gradu.
Nemalo sam se iznenadila kada sam kod svog mesara počela da se srećem sa jagnjetinom, ili to po delovima (plećka, kotleti, but i slično). Kod njega (mesara Šicko na Dušanovačkoj pijaci) su i moji roditelji odlazili po neke specijalitete (suvo meso za sarmu, veće komade prasetine i slično), a onda sam i ja počela da svraćam, mada mi ni u jednoj varijanti nije usput, ali vredi. Kod njega pribavim “kompletić za pihtije“, kod njega se redovno pronalaze svi delovi teletine, nalaze neki delovi mesa kojih na drugim mestima nema. Uvek gazda uslužuje, a ja nemam problem da pitam čemu nešto služi i kako se pravi. Ili – pravila bih to i to, šta mi preporučujete? To je onaj mesar starog kova koji dobro poznaje svoj zanat, poznaje meso i njegovu upotrebu. Ranije sam se gurala sa restoranima da bih obezbedila meso za nešto što sam naumila da pravim, a sada – poručim, jer džaba mi povlašćeni tretman koji uživam, kada se meso razgrabi. Čekanje u redu uoči praznika i velikih slava je uobičajena slika.
Pre negde odem kod gazda-Šicka po teletinu za dinstanje ispod sača, kad u vitrini ugledam – jagnjeće pikljeve. Bolje da ne kažem koliko ću godina uskoro napuniti, a prvi put sam ih videla u mesarskoj vitrini. Kao neko ko ne ide često po kafanama i restoranima, a i zaključi pretragu jelovnika na ćevapima – nije čudo što ih ni u kafanskoj ponudi nisam srela. Pitam gazda-Šicka kako da ih spremim, a on me posavetuje samo da ih ne pečem, jer će biti suvi, ali da su odlični u dunstu ili u nekom sosu. Donesem ih kući, krenem da tražim taj njegov način pripreme po internetu – ali šipak! Pronađem celokupnu restoransku ponudu pikljeva, pronađem i mnoge Šickove klijente sa kojima se guram za meso, pronađem i biser crnogorske kuhinje – pikljeve u varenici (mleku), ali malo dalje od toga.
Pikljevi su zadnje kolenice kod jagnjeta – što bi moja mama rekla – prednje su same kosti, nema ništa. Mama mi, kao neuporedivo bolji mesni stručnjak od mene, takođe kaže da je to slično junećem ribiću. Ja sam, kao potpuni analfabeta, jagnjeće pikljeve (koji liče na neke mega-batake) poređala u zemljanu posudu preko krupno isečenog krompira, šargarepe i luka, presula sa malo supe, posolila i pobiberila. Onda sam poklopila i zaboravila ga na tri sata. Duže je trajalo pozicioniranje lovorovog lista i sakrivanje onog kraja koji je okrnjen (zbog slikanja za instagram, jelte) od pripreme jela – deo koji rerna radi ne računam u pripremu. A ukus? Pa, ovo je postalo moje omiljeno jelo od jagnjetine, a Luka mu je dao sve najviše ocene. Jagnjećem obožavaocu i radom konzumentu moramo verovati, je li tako?
Jagnjeći pikljevi
Ingredients
- 3 kom. jagnjećih pikljeva
- 1 crni luk ili praziluk
- 2 veće šargarepe
- 1 celer
- 4 krompira
- 1/2 šolje supe
- so, biber, lovorov list
Directions
- Step 1 Pikljeve oprati. Povrće oguliti i oprati, pa iseći na krupne komade.
- Step 2 Na dno posude sa poklopcem (najbolje je korisiti zemljanu posudu) staviti povrće.
- Step 3 Preko povrća složiti pikljeve. Posoliti i pobiberiti, dodati lovorov list. Usuti supu.
- Step 4 Poklopiti i peći u unapred zagrejanoj rerni na 170 stepeni 2.5 do 3 sata.
- Step 5 Napomena: ukoliko nemate zemljanu posudu sa poklopcem, stavite u pleh, prekrijte aluminijumskom folijom i dobro zašuškajte. Negde na vrhu izbušite rupicu da izlazi višak pare.
izgleda odlično
Jao i jeste! Dugo nisam pravila, moram ponovo!