Baba ganuš, namaz od patlidžana i tahinija

Da nam je neko nekih davnih godina predočio kojekakve namaze koji su danas izuzetno popularni – gledali bismo ga u čudu, a odmah zatim i glatko odbili. Tada su takve namaze jeli verovatni samo neki, istančanog ukusa i/ili svetski putnici ili pak oni koji su imali nekoga u porodici ili komšiluku ko je živeo na Bliskom istoku ili negde na Mediteranu. Zaista – da li znate nekoga ko je osamdesetih jeo humus? Ili melizano? Ili da je pravio paštetu od plavog patlidžana? Ili nešto sasvim drugo. U mojoj se okolini takvi specijaliteti nisu jeli, što ne znači da neko drugi nije imao tu naviku, jer se zapravo sve svodi na probanje, dostupnost, pa naviku.

Kada sam u školi učila o internetu, kao o nečemu što će postati svakodnevnica i što će uveliko doprineti jednoj opštoj globalizaciji, sve mi je to izgledalo veoma apstraktno i daleko, a postalo je nešto bez čega ne možemo. Ili možemo, ali nam toliko znači da ne želimo. Verovatno su izumitelji interneta, a i moji profesori, sa globalizacijom mislili na nešto sasvim drugo, a ne na dostupnost kulinarskih recepata, ali eto – ispalo je da su nam mnogi svetski recept na dohvat nekoliko poteza kompjuterskog miša. Tako sada imamo humus čak i u redovnoj industrijskoj proizvodnji, mnogi su čuli za baba ganuš, a paštete u domaćoj radinosti pravimo od svega i svačega.

Mislim da je najviše baš internet doprineo popularizaciji nekih recepata, mada nije zanemarljiva ni činjenica da se neki sastojci sada mogu naći u širokoj prodaji i upotrebi. Ovo pre svega mislim na leblebiju, tahini i slično, koji su neophodni za mnoge bliskoistočne kulinarske majstorije. Verovatno je u nekim radnjama bilo toga i osamdesetih, ali sam sigurna da su to ili specijalizovane radnje ili samo neki delovi naše zemlje: teško da se nalazilo u svakoj bakalnici, kao što je to bezmalo sada slučaj.

Upravo je pomenuti tahini jedan od sastojaka i preduslova da se napravi baba ganuš, namaz od pečenog patlidžana i tahinija, uz dodatak belog luka i začina. Unekoliko je sličan humusu, ali i bitno različit: dok se humus pravi od kuvane leblebije, baba ganuš je namaz od pečenog patlidžana. Oba su bogata vlaknima, vitaminima, mineralima i omega 3 kiselinama, a imaju malo kalorija. Našla sam neke smernice kada koji treba odabrati: humus je poznati i omiljeniji, te je za pogodniji za veća društva – manje su šanse da ga neko ne voli. Ukoliko se namazi služe kao prethodnica nekom većem jelu, onda je bolje da se servira baba ganuš – manje je zasitan, a i bogatiji je vitaminima, zbog prisustva patlidžana.

Svemu rečenom bih samo dodala – baba ganoush je dobar štos kada se želi napraviti nešto drugačije od humusa, a opet da smo na istom koloseku. Ispeče se patlidžan, samelje se u blenderu ili seckalici ili izdrobi viljuškom za nešto rustičniji izgled, zatim se doda tahini, maslinovo ulje i začini, rashladi se i služi uz neki prepečeni hleb, krekere, pita-hleb i slično. Ne treba smetnuti s uma da ovo ne mora biti samo posluženje za goste, već je odlično i za neki doručak, branč, večeru, predjelo…. Prilika je mnogo, samo ispecite taj patlidžan i navalite.