Leptir pile

Kako stojite sa mitskim bićima? Svaka mitologija ima bar jednu kreaturu. Pola žena – pola riba (ili po pravilu – ptica) su već dobro poznate sirene, harpije su bića sa likom žene i telom ptice grabljivice, kentaur je pola čovek-pola konj, minotaur je čovek sa glavom bika. Pravo ludilo od kreativnosti je dosegao onaj koji je izmislio sfingu – biće s lavljim tijelom, a ovnovom, sokolovom, jastrebovom ili ljudskom glavom. S obzirom da su se tada legende, priče i mitovi prenosili od usta do usta, slutim da je svako ko je prepričavao unosio i nešto svoje, dok nismo došli do nekog drevnog Frankeštajna. Nešto poput čaršijskog trača – ono što se stvarno desilo uopšte ne liči na ono što je čuo poslednji u selu. Zato je u novije doba dobro da postoje društvene mreže – napraviš nešto vredno ogovaranja, pa sam objaviš, sve dokumentovano slikom; kada se već priča o tebi, da svi imaju stvarnu informaciju.

Šalu na stranu, pričala sam o mitskim bićima. Meni su se ta mitska bića uvek pomalo gaduckala, da me prostite. Nekako su mi se te simbioze činile kao delo nekog ludog naučnika koji je spojio dve životinje, u svojoj namisli da se igra Boga ili napravi nešto po čemu će biti upamćen. Nešto tako – čisto moj subjektivni osećaj, zbog kojeg odvratim pogled od slike mitskog bića, ni ne udubljujući se o čemu se zapravo radi, tj. od kojih je rezervnih delova nastao. Sa druge strane, da se (pravi) naučnici nisu bavili eksperimentima i ukrštanjem, mi danas ne bismo imali pre svega mnoge nove vrsta voća – nektarina je samo jedna od njih. Dugo se verovalo da je nastala ukrštanjem šljive i breskve, ali je to očigledno samo onaj trač iz prvog pasusa. Ti isti naučnici su u svrhu boljih prinosa, više žetvi godišnje, otpornosti biljnih (i životinjskih) vrsta petljali po genetici, pa su napravili ono da”hrana nije ono što je nekad bila”, te da imamo ono što se zove GMO hrana. To im ne mogu oprostiti.

Jedno od modernih mitskih bića, a da nije neka od “pola žena – pola spisak” influenserki, je leptir-pile. Pola pile, i druga polovina – pile, zamislite! Leptir – samo po izgledu, jer je tako nekako rašireno. Čak ni nemam utisak da hoće da poleti, jer ovako skupljena kolena mi pre liče na nekoga kome je talas skinuo kupaći kostim, nego na lepršavog leptira. Ali ko sam ja da sudi o nečemu što je već imenovano?

Mitsko biće – pola pile i druga polovina pile, a raskriljeno preko pleha je jedan genijalni izum! Kada se piletu (naročito domaćem) iseče kičma, od nje se može napraviti odlična supa.

Ostatak pilenceta se raširi na pleh kožom nagore i pritisne se rukama, kako bi se poravnalo. Utrljaju se začini po želji: moja omiljena mikstura je so, biber, na vrh noža beli luk u prahu, pola kašičice dimljene paprike i suvi bosiljak. Pilence se umasira preko cele kože i to je to što se njega tiče – glavna zvezda čeka statiste. Statisti, odnosno povrće za prilog, veoma često dobijaju i epizodne, nekada i glavne uloge, jer se ukusi tako savršeno stope, da se ne zna šta je lepše – meso ili prilog. Ovde je prikazana ogoljena verzija, ali najčešće stavljam krompir, šargarepu, crni luk, beli luk, može i paprika ili neko drugo povrće po želji. Voditi računa da će tikvica, na primer, da pusti dosta tečnosti, pa nije najbolje društvo za ovu ekipu; bolje rešenje je neko drugo skrobasto povrće – batat ili bundeva ili nešto drugo slično. Tri minuta efektivnog posla, čitanje knjige ili gledanje serije dok rerna radi svoja posla i eto ga ručak. A sečenje? Za ovako pripremljeno pile nož nije potreban, može da se seče i ravnom varjačom ili nekom sličnom kuhinjskom alatkom. Kožica je svuda jednaka: hrskava i aromatična. Ovo vam sve priča neko ko već tri vikenda zaredom sprema leteće pile – ima i mi da poletimo, verovatno.