Iiiiiiiiiiii – počinje Nedelja torti na blogu Kuhinja zaposlene žene!
Sedam dana, sedam torti, sedam priča. Sve dok vam potpuno ne dosadim i odlučite da me otpratite, blokirate, tražite zabranu pristupa ili kako god. Ipak, ovo se mora: sezona praznika je i ovim sam htela da pomognem svojim istomišljenicima – onima koji vole domaće torte najviše na svetu i koji se potpuno blokiraju kada treba da se odluče koju da spreme za neku predstojeću priliku. Nisam ih ređala ni po azbuci ni po abecedi ni po omiljenosti. Da ne bude zabune, imam svoje favorite i neću ih kriti, jer pitana ili ne – uvek imam svoje mišljenje. Osim kada ga nemam, a i tada to jasno stavim do znanja – da mi je potpuno svejedno, te da neko drugi odluči po svom htenju. Hmmm…. ovo je sasvim alanfordovski rečeno – uvek imam svoje mišljenje osim kad ga nemam – ali zaista tako nekako jeste.
Današnja torta je – Kokos torta. Jedna lepotica naročito popularna krajem osamdesetih i početkom devedesetih. U tom nekom periodu su orasi bili izuzetno skupi, pa su recepti sa kokosom naprečac postali popularni. Traženo je od mene da pripremim nešto za Somat kampanju, te sam rešila da iz zaborava i svoje i mamine sveske izvučem upravo – Kokos tortu. Istovremeno, prisetila sam se svih događaja u vezi sa mašinom za pranje posuđa i svog i iskustva svoje porodice u vezi sa njom. Pa da krenemo.
Kada smo se daleke 1976. uselili u stan na Novom Beogradu, tata i mama su kupili sav nov i u to doba najbolji nameštaj. Dobili stan, uštedeli i priuštili željeno. U to vreme je sinonim za kvalitet, a Bogami i cenu, bila slovenačka roba. Tako, kuhinja je bila Marles, kako mama i dan-danas voli da istakne (a ja se iznenadih da firma još postoji) – lepa bež sa braon detaljima. Naručujući elemente, tata je mami predložio da uzmu i mašinu za pranje posuđa. Ona, sa nepune 24 godine, je to kategorički odbila, uz argumentaciju – samo lenje žene imaju mašinu za sudove, a uostalom ona lomi sudove (!) Verovatno je godinama nakon toga sama sebi htela da polupa par čvrga, ali – bi mu ga rabota, što bi rekli u tatinom kraju.
Tako, prasmo mi na ruke suđe godinama. Mene su jako brzo nakon useljenja naučili toj “veštini” (na useljenju sam imala četiri godine, čisto da se zna) i ja sam godinama glumila mašinu. Srećom, pranje sudova je bio jedan od omiljenih poslova, pa to i nije bila neka velika muka. Tako se verovatno i razvio taj moj tik da sudopera uvek mora da bude savršeno čista, suva i izglancana, nešto što sam digla na OCD nivo, pa i jedna kap vode mora biti pokupljena i dan-danas. Sa druge strane, kuhinja mi zbog toga izgleda sređenija nego što jeste, pa je taj OCD dobio sasvim novu svrhu.
Negde početkom devedesetih se mama opsetila da ta mašina i nije takvo zlo niti znak lenjosti kod žena, pa je odlučila da bi ipak mogli da je kupimo. E, sad je tata izgubio ranije iskazanu progresivnost i pružio je neznatan otpor, a i ja ga nemušto podržala. Naročito kada je pomoćnica došla u kuću i ja shvatila da ona ne pere flaše (baš me zanima kako li sam mislila da će to da uradi), a i da sam daleko brža nego ona. Gunđala sam u bradu, govorivši da je to baš glupa naprava, a i glumeći verovatno neke kvazi Ludiste, koji su lomili mašine koje su ih zamenile. Ipak, kako je u ljudskoj prirodi da se lako navikne na dobro, i ja sam brzo shvatila da izumitelj mašine zaslužuje bar Nobelovu nagradu, kao i moju večnu zahvalnost; tata se jednom bio pohvalio da od kako je mašina ušla u kuću, on više nijedan sud nije oprao, te bi se verovatno pridružio mojoj peticiji za dodelu Nobela.
Pet godina nakon dolaska pomoćnice u kuću, ja sam bila verenica, koja je uveliko planirala svoju kuhinju. Moji roditelji su bili odlučili da nam poklone mašinu za pranje sudova i – zamalo da se ne udam! Prvi muž je rekao da je bolje da nam uzmu mašinu za pranje veša (jasno je da smo se mi kućili od početka), jer nam je potrebnije. Moji su blago rekli – za veš ćete kupiti, ona za sudove nikad neće stići na red. Tu se nas dvoje nadrnjimo svako na svojoj strani, na šta su moji zabrinuto pitali – šta ti hoćeš, reci, nemoj da se svađate. Za sudove, odlučila sam bez odstupanja. Mašina stigla, Prvi muž i dalje nadignutog nosa, a ja mudrošću nesvojstvenoj mi u tom periodu – sačekam da ga prođe. Mašina za veš je bila kupljena od novca od svadbe. Mašini za sudove je onaj nadureni iz prethodne rečenice doslovno pevao odu, dok sam ja ležala održavajući trudnoću, jer da nije bilo nje – on bi morao da pere sudove na ruke. Prvi put kada sam ga bila čula da peva, nije me bilo mrzelo da ustanem i značajno stanem u ćirlično F, čisto da pokažem stav 😉 Nedugo zatim, kada je njegova mama imala neku zdravstvenu pošalicu, njegov otac se nakon savetovanja sa mnom bio zaputio u radnju i uplatio mašinu za sudove i za njih, a prema mojim uputama.
Mnogo godina nakon svih ovih događaja, a u današnje vreme, veliki broj domova ima mašinu za sudove. To više nije nikakva retkost, kao pomenute 1976., a čak nije ni neki veliki luksuz, usuđujem se reći. Znam da mnogi namenski ostavljaju mesto za mašinu, čak i ako u tom trenutku ne mogu da je kupe, kako bi je čim se poklope zvezde – kupili i instalirali u planiranom prostoru. Da je korisna, ubedila me je još pre skoro trideset godina. Da troši neuporedivo manje vode nego klasično pranje sudova – saznala sam kasnije. Luka je ranije, tokom mog odsustvovanja, kobajagi prao posuđe, a ja sam ga krišom prepirala, naglas ga hvaleći i zahvaljujući se. Sada je čak i on prihvatio da je mašina nešto što samo može da pomogne, pa pre nego što krenem na put, uvek pita – jesi li mi ostavila kockice? (prašak za sudove, a ovo pitanje me uvek natera da zaustim – jok, nego sam ih spakovala u kofer, dok naglas izgovaram – na uobičajenom mestu su)
Mašina za sudove čini gošćenje lakšim i prijatnijim – mislim da onaj deo nakon, jer dok gosti ni iz lifta u prizemlju nisu izašli, moje rasklanjanje bude gotovo. Zato – mašina za sudove. I Somat, ovog puta. Za sva buduća #enjoytogether okupljanja.
Kokos torta
Ingredients
- 10 belanaca
- 12 kašika šećera
- 200g kokosovog brašna
- prstohvat brašna
- 10 žumanaca
- 11 kašika šećera
- 200g čokolade
- 250g putera
Directions
- Step 1 Kora I: umutiti 5 belanaca sa 6 kašika šećera u čvrst sneg i kad se to umuti, dodati 100g kokosovog brašna izmešanog sa prstohvatom brašna. Pripremljenu smesu izručiti u pleh dimenzija 23x23cm ili sličan, postavljen papirom za pečenje. Peći u unapred zagrejanoj rerni na 180 stepeni 25-30 minuta. Ohladiti je.
- Step 2 Kora II: ponoviti postupak kao kod kore I
- Step 3 Fil: mutiti 10 žumanaca sa 11 kašika šećera dok smesa ne posvetli i postane penasta. Smesu prebaciti u jednu šerpu koju treba uroniti u nešto veću šerpu u koju se stavi voda da vri (ovo se može raditi u u loncu na paru, za kuvanje mleka). Mešati 15-ak minuta, dok se šećer ne otopi i fil se malo zgusne. Potom dodati 200g čokolade za kuvanje izlomljenu na kockice i mešati. Skloniti sa ringle, pa dodati 250g putera isečenog na kockice i mešati sve dok se puter sasvim ne otopi. Ohladiti fil.
- Step 4 Premazati prvu koru filom, pa na nju staviti drugu koru. Fil naneti i preko druge kore i svuda okolo.
- Step 5 Dobro ohladiti pre služenja.
