Griz-alva / Semolina halvah

(please scroll down for recipe in English)

Svi poslovni saradnici koji su imali prilike više od dva puta da razgovaraju sa mnom, sigurno su čuli da mnogo volim pravila. Sa pravilima je mnogo jednostavnije, sa njima znam kako da se ponašam i šta da očekujem sa druge strane. “Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači” nije za moj mentalni sklop. Upravo ovo pod navodnicima je karakteristično za cenjkanje, tako omiljeno na Orijentu, jer tamo kada se pita za cenu i trgovac je kaže, trgovina tek počinje u svom najsirovijem obliku. Od kupca se očekuje da da neku svoju ponudu, a neretko se prodavac uvredi ukoliko neupućeni turista pristane na prvu izrečenu cenu, jer izostane čitav očekivani ritual. Nakon kontra-ponude počinje ubeđivanje, koje se uz veštog pregovarača koji nosi novac, završi i na desetini prvobitne cene proizvoda. 

Dosta dobro meni ide to cenkanje – em su me učili, em sam svojeglava, a u tom delu sveta pomaže i što sam svetle puti i kose, visoka čitavih 181cm, pa im dođem kao Svevišnji. Kada sam se odlučivala da nešto pazarim, uspevala sam da izborim najbolje cene u društvu (koje su verovatno i dalje sa velikom zaradom prodavca, ali je moje zadovoljstvo bilo nemerljivo s obzirom koliko sitan iznos sam plaćala naspram prvobitno traženog).

Isti princip cenkanja sam pokušavala da primenim i na Kalenić pijaci, u delu gde se prodaju polovne stvari. Naime, jednom sam prolazila ka kolima vukući zeleniš, i pogled mi je privukao komplet za kafenisanje sa slike. Isti takav je imala moja prababa i meni su se u pamet urezali fildžani sa kartaroškim znacima – godinama sam ih gledala tokom svakog raspusta. Možete da zamislite moje iznenađenje kada sam iste takve videla decenijama kasnije, kilometrima dalje, a onda zamislite i odlučnost da ih imam. Cena je bila bezobrazno visoka, a prodavac je ostao imun na sve moje pokušaje da pregovaram, da dobijem neki popust – izgleda da Kalenić ne poznaje nepisane zakone Orijentalne trgovine, pa čak ni ono trgovačko pravilo da se kupcu celog kompleta da neki popust. Pošto sam ovo prosto morala da imam, progutala sam knedlu, pa još jednu, i platila traženu cenu. Par godina kasnije – nije mi žao, ovo je bio hir, nešto što se uradilo zarad ličnog zadovoljstva i uspomena, a to nema cenu.

Griz-alva je slatkiš koji sjajno ide uz moje fildžane: Orijentalni je, sladak, fine teksture, a uz dodatke koje sam stavila je postao orašast uz osvežavajuću aromu pomorandže. Pravi se od jednostavnih sastojaka: ulje, voda, šećer, griz, pa se onda obogaćuje orasima i kandiranom korom pomorandže (u mom slučaju), a može i pečenim lešnicima, bademima, možda brusnicama – šta imate. Dovoljno je jednostavan da ga napravite, dovoljno neobičan na našim prostorima da postanete zvezda pred gostima ili ukućanima. Izazov u svakom slučaju.