Čorba od povrća i sočiva

Već neko vreme na instagramu objavljujem slike sa kojekakvih planinarskih izleta, pešačenja, akcija. To je od pre dve godine postala moja velika strast, a kako to obično biva – baš sam odabrala pravi čas: tik pred pandemiju, izolacije i na sto načina čudno doba.

Zapravo, ideja i želja za planinarenjem tinja u meni od pre decenije. Tada sam bila na službenom putu u Minhenu i domaćin nam je jedan dan napravio samo za uživanje, te su nas odvezli negde u bavarske planine, gde smo imali sportski dan u prirodi. Znate kako sve to tamo izgleda: one etno kućice u njihovom stilu, očaravajuća priroda, divna šuma, zelena trava, tu i tamo poneka krava, Nemci koji sa štapovima i rančevima pešače najčešće u paru, a ponekad i u većim grupicama. Sve je to meni bilo vrlo neobično te 2011. godine, ali su poseban utisak ostavili upravo ti šetači. U sebi sam pomislila “čoveče, kako oni uživaju, tako se to radi!”

Od te ideje dugo nisam makla, nisam imala pojma kako krenuti, šta se radi, ma ništa – sve mi je bilo u potpunom mraku. Par puta sam nešto i kao počela da se raspitujem, ali i dalje mi je sve bilo nejasno, smatrala sam da nemam kondiciju, da mi je potrebno Bog zna šta od opreme, da se teško učlanjuje, da su to neki zatvoreni krugovi ljudi….sad sam sebi smešna kada pomislim da sam planinarska društva posmatrala kao neke masonske lože, šta li.

Negde početkom 2020.godine sam bila čvrsto odlučila: krećem na planinarenje, pa šta bude. Toliki su išli, nisam ni ja najgora. Počela sam polako da kupujem opremu – prvo sam cipele dobila od mame za rođendan, onda svakog meseca kupovala po nešto, ispisivala čekove, uzimala na rate i opremila se sasvim solidno za prvu stazu. Svi prijatelji koje sam zvala su bili oduševljeni idejom, hvalili su je i podržavali, rekli kako će sigurno sa mnom. Onda su na red došli izgovori – te ne mogu ovaj i onaj sledeći vikend, te za onaj treći su baš nešto planirali, a onda su se u međuvremenu setili da treba da kupe cipele za planinarenje, jer bez toga ne mogu……ukratko, dve godine kasnije, još uvek niko od njih nije kupio cipele. Još kraće, krenula sam potpuno sama.

Otišla sam do planinarskog društva, učlanila se, i postala planinar sa pravom članskom kartom! Odabrala akciju i – idemo! Na prvom putovanju sam upoznala devojku odmah ispred autobusa, i ona krenula sama. Uđem u autobus sretnem bivšu koleginicu – i ona krenula sa svojim društvom. Na drugom putovanju upoznam moju Bilju sa kojom postanem drugar k’o kuća, a na nekom sledećem i drugare sa kojima sada najčešće putujem, sa kojima se družim, sa kojima sam kilometre prepešačila i grupa se svako malo sve više širi.

Kada se kaže planinarenje, to nije samo osvajanje vrhova, ona ekipa žgoljavih i mišićavih koji vise sa nekih sajli sa šlemovima na glavama. Nije ni samo penjanje na pet hiljada metara sa šerpasima i specijalnim opremama. Nije ni pešačenje u ekstremnim uslovima, po olujama, mećavama, glečerima i ostalim načinima da priroda pokaže zube. Ali jeste sve to plus ovo što mi radimo: dugo pešačenje kroz prirodu uz veće ili manje strmine, osvajanje nekih malih vrhova, obilazak muzeja, spomenika, manastira i lokaliteta koji se nađu na stazi. Već neko vreme prepričavamo anegdotu kada je Luka otišao kod tate na ručak, a ovaj ga pitao – Tanja otišla na planinarenje? – Da. – Gde je otišla danas? -Na Obedsku baru. Prvi muž me i dalje zavitlava zbog toga i kaže da kada nije tada pao sa stolice od smeha, neće nikada. A mi planinari i dalje smatramo super štosom – planinarenje po Obedskoj bari.

Planinarenje je sport za svakoga. Išla su sa nama i dečica od 6-7 godina, a idu i dame i gospoda od preko sedamdeset i često moram sebe da prekoravam kada zastanem – pa vidi kako ona ide, nećeš valjda da se brukaš! Bitno je odabrati stazu prema svojim mogućnostima i ne praviti gluposti junačenjem na visinama i strminama koje nam ne odgovaraju: em nećemo uživati, em ćemo grupu bespotrebno zadržavati. Svako je krenuo iz svog interesa: neko zbog društva, neko zbog aktivnosti, neko da bi sreo srodnu dušu, neko da bi putovao za male pare, neko zbog uživanja u prirodi. Moj motiv je ovaj poslednji i sva očekivanja su više nego ispunjena! A obišla sam i ono za šta nisam znala da postoji, putovala za male pare (put, vodič i ceo dan na Divčibarama za 1200 dinara), a koji bi nas drugi sport aktivirao na ceo dan? Nakon tih dvanaest, petnaest, sedamnaest kilometara pešačenja sam umorna kao lovački pas, prisetim se svih mišića koje imam u telu jer svaki osetim, ali već dan nakon toga sam kao nova, a na gužvu u gradu, bahate vozače, nevaspitane ljude u radnjama i na ulici gledam sa zen blagonaklonošću i kroz vizir staloženih mudraca. Ma ič me ne dodiruje, ja sam potpuno opuštena. E, to je priroda.

Kako bih odgovorila na mnoga pitanja u vezi sa početkom planinarenja, skupila sam par napomena iz svog ličnog iskustva i možete ih naći na ovom linku – koga interesuje, može da pročita nešto sasvim osnovno. Ukoliko vas zanima još nešto – slobodno pitajte – mejlom, na instagramu, u komentaru dole.

Planinari se slažu da boravak u prirodi krepi i ozdravljuje, ali se ne slažu šta najviše prija nakon celodnevnog pešačenja. Veliki deo odmah posegne za pivom, neko za kafom, ja volim Somersby leti, a kuvano vino zimi. Ipak, gotovo svima najviše prija – čorba! I da svugde možemo da nađemo teleću čorbu, na primer, i vruću lepinju – mi sa te planine ne bismo ni silazili!

Teleća čorba je veoma davno ugledala svetlost dana na ovom blogu, zato sada jedna veoma zanimljiva, brza, ukusna i zdrava – čorba sa povrćem, sočivom i pavlakom. Brzi deo se sastoji u tome što se stavlja sočivo iz konzerve, te kuvanje traje dok se sitno naseckano povrće na kockice ne skuva. A sve skupa daje pun tanjir vitamina, zdravlja, ukusa. Ukoliko zamenite jogurt neutralnom pavlakom, dobićete dopadljiviju teksturu, ali i nešto opterećeniju kalorijama. Meni izgled nije smetao – oba ova tanjira su bila moja! Ukoliko vam je potrebna posna verzija čorbe od sočiva – i ona se odavno nalazi na linku – ovde.