Puslice sa lešnicima (Bruttiboni)

Priroda je rešila da lupi šakom o sto i da nam pokaže ko je gazda u kući. Negde sam čak pročitala super štos da nas je oterala u sobe da razmislimo što smo bili nevaljali; kao kada roditelj na ivici snage od vaspitavanja deteta, koji upozorava, preti, razgovara…..sve bez uspeha, konačno odluči da kazni dete i pošalje ga da u samoći razmišlja o svojim postupcima. Meni je to bilo najslikovitije poređenje. Da prenebregnem teorije zavere o socijalnom eksperimentu i činjenicu da većina virusa nastaje u laboratiorijama i odatle više ili manje kobajagi – beži.

Čudna je to borba, sa virusom, nevidljivim neprijateljem, kako vole da istaknu na konferencijama za štampu. Uvek me vrati na černobiljsku katastrofu, kada je isto tako pošast bila nevidljiva. Sećam se odlično da su nam govorili stariji da ne idemo u travu, da ulazimo u kuću, a mi došli na selo, malo slobode uhvatili pa jurcali okolo, kao i svako dete sa asfalta koje se dočepa zemlje, šume i svežeg vazduha. Šta nam to govorite, vidite da ničeg nema. Nakon gledanja HBO serije Černobilj, najjači utisak mi nije ostavila ogromna žrtva svih koji su radili na saniranju katastrofe, već napor da se sve zataška, kako bi se očuvao socijalistički poredak. Koliko toga se nije znalo. Nekako stičem utisak da će se za dvadesetak godina gledati neka nova serija, u kojoj ćemo štošta saznati o virusu ženskog imena – Corona.

Čudno je i ovo proleće, ko bi rekao da će na ovo da se napravi? Ja više ne znam šta da mislim. Preduzela sam sve mere zaštite, nosim masku, rukavice, perem ruke, izlazim samo na posao i pod moranje. S obzirom da volim svoj dom i da sam kućni tip kome ne bi bilo dosadno ni u višenedeljnom karantinu – sve te priče oko ostajanja kod kuće me uopšte ne zastrašuju niti brinu. Samo da smo svi dobro i da iz ovoga izađemo čiste glave i zdravi i normalni.

Najgore je nastradala Italija. Večeras sam pročitala da je stopa smrtnosti 9% među obolelima. Da li je još neka slična bolest imala takav učinak? Bilo mi je čudno, a onda sam pročitala neka demografska objašnjenja, koja su mi malo razjasnila situaciju. Srećom, Evropljane ne napušta duh, pa puštaju muziku sa svojih balkona, pevaju, sviraju. Mene je posebno oduševila, raznežila i ganula podrška članova orkestra Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koji su u video pozivu, svako iz svog doma, svirali Bella Ciao, a italijanski maestro Andrea Solinas je pristao da diriguje izvođenju. Pogledajte, vredno je svakog sekunda.

Biće kasnije i nekih jednostavnih recepata, prilagođenih ostavi u vreme karantina. Ostavama normalnih ljudi, a ne kulinarskih blogera i ne moje, jer sam hrčak koji zalihe drži značajno iznad optimalnog nivoa 😉 Do tada, evo jedan italijanski recept, jer ne umem da pevam (umem, ali je prijatnost na nivou slušanja grebanja noktima po tabli), a ni da sviram kao Novosađani na snimku. Moja podrška veselim Italijanima će goditi svima koji se upuste u pravljenje puslica sa lešnicima, italijanskih Bruttiboni. Doslovan prevod znači – ružni, a dobri. Zaista jesu. Nisu naizgled ništa specijalno, ali to vas lišava brige – kako će mi ispasti? Kako god ispadnu iz kašičice, baš je tako trebalo da budu. Tri sastojka, tri koraka, od kojih u dva aktivno učestvujete i dobijete ružan, a (mnogo) dobar kolačić. Hrskav spolja, a lepljiv iznutra, sa prijatnom aromom lešnika – božanstveno. Uz kafu, uz čaj, sami za sebe. Ostavite ih u kutiju koja se dobro zaklapa – mogu da opstanu više dana…..u teoriji, jer ne verujem da će dočekati treći dan, nema šanse.

Čuvajte mi se i svako dobro vam želim, sasvim iskreno.