Pogačice sa šunkom i kačkavaljem

Prvi je septembar – dan kome je se većina đaka nimalo ne raduje, a kod roditelja su pomešana osećanja: ili su srećni što će deca konačno imati neki ritam i škola će ih odvojiti od igara i igrica ili već počinju da uzdišu u nevolji, jer kreću i roditeljske obaveze oko škole: eventualna pomoć, podsećanje na obaveze i razvoz po vanškolskim aktivnostima. Nijednima nije lako, znam to.

Nekada su vremena bila značajno drugačija i uveliko opuštenija. Ipak, i tada je prvi septembar bio vrlo značajan datum, koji se, naročito u porodicama prvaka, iščekivao sa uzbuđenjem. Svog polaska u školu se veoma dobro sećam: jedinče koje nije išlo u vrtić (čuvala me baka) i koje je bilo željno društva uprkos ogromnom broju dece sa kojima sam provodila vreme i ispred zgrade i kod bake, je lako nasedalo na provokacije odraslih. Kako sam u to doba bila veoma visoka, štrkljava i mršava, kao i većina mojih vršnjaka, glavni argument mojih roditelja kod obijanja da pojedem koliko su oni zamislili da treba – odneće te vetar preko Gazele, moraćemo kamenje da ti stavimo u džepove. Kakva riblja ulja, kakvi vitamini – pa ta doskočica za stolom i mentalna slika kako letim po mostu preko auto-puta mi je povećavala apetit da bi sva farmakologija pocrvenela od sramote. Samo da me prime u školu – jela sam kao mećava! Zli jezici bi rekli – i nikada više nisam stala i bili bi u pravu.

Mesecima smo se spremali za taj dan: plava školska kecelja, crvene cipele, bele soknice, torba na leđa, teget-crvena pernica – sve je moralo da bude pod konac. Onda me je mama stavila ispred u to doba tako popularnog regala u dnevnoj sobi i slikala polaroid aparatom. Ja sam morala da stanem kao vojnik: ruke sa strane, prava leđa, stopala jedno do drugog, a sve to uz širok osmeh – ni slučajno nekakvo glupiranje, neka poza ili stav mimo toga. Šesnaest godina kasnije, ispred istog tog regala sam stajala sva sređena i vidno srećna, a upravo pristigla sa odbrane diplomskog rada. To je bio završetak jednog ciklusa.

Dvadeset šest godina nakon onog prvog poziranja, stasao je sledeći prvak. Baba je insistirala da slika Luku na istom mestu kao i majku mu. Sećate se onog opisanog vojničkog stava, kao poze za slikanje? E, pa sada je baba pokušala isto da izvede i sa unukom. Ma šipak! Dečko je napravio bezbroj poza, svaka dinamičnija od prethodne, ali i sve dalja od vojničkog stava koji je baba imala na umu. Ipak – unuk je unuk, pa s obzirom da je njemu sve dozvoljeno – slike su ostale kao takve. I mnogo su slađe od one moje, istini za volju. (Regal je u međuvremenu izbačen, tako da će mladi gospodin moći da se slika samo ispred komode kada donese diplomu da se pohvali babi.)

Danas gledam po društvenim mrežama slike veselih prvačića: devojčice su kao medenjaci, sa dugim kosicama, u svetlim, svečanim haljinicama, hulahopkicama i patikama ili svečanim cipelama i onda se setim moje karakteristično plave kecelje koja je bila obavezna u to doba – u pitanju su decenije i društvena uređenja razmaka, inače bih mogla slobodno da kažem: dva sveta i da uopšte ne preterujem.

Roditeljske muke ne prestaju sa domaćim zadacima, treninzima, stranim jezicima, pomaganju pri učenju; one se nastavljaju i sa dilemama – šta da mu/joj spremim za doručak ili da ponese za užinu. Nadam se da većina dece ima naviku da doručkuje kod kuće i da nosi užinu, je l’ tako? Znam da mnoga deca mojih prijatelja imaju i one šarene posudice za nošenje hrane – jako slatko i simpatično, da ne pominjem što je pametno i zdravo, jer se zna šta je dete pojelo, kao i da je nešto uopšte jelo.

Jedna od ideja za doručak ili užinu mogu da budu i ove pogačice, koje sam pronašla kod Bilje, na instagram profilu @ecipecipecivo. Dovoljno su neobične da privuku pažnju deteta, dovoljno ukusne da ih rado pojedu, a i praktične da mogu da se ponesu u kesici ili u toj kutijici, koju zaista toplo preporučujem (ima ih i kod Kineza, i na Aliju, a i po nekim domaćim radnjama – cena varira zbog sadržaja, veličine, brenda i nekih drugih neuhvatljivih zakonitosti tržišta, koje niko ne uspeva da dokuči) Pomalo liče na koricu princes krofni, ali su znatno sadržajnije: šunka i kačkavalj su upravo ono što im daje slast.

Naučite decu od malena da je domaća hrana najbolja i da je užina u vidu sendviča, domaćeg peciva, voćke, šargarepice i sličnog daleko bolje od kesice čipsa. Od malena se stiču navike, a malo vašeg truda će kao rezultat imati dete sa zdravim navikama, afinitetima prema domaćoj hrani i veoma zdrav organizam dobrog izgleda. Ipak, s obzirom da se na ovom mestu nalazimo – gotovo sam sigurna da sve ovo i bez mene, a moje je samo da vam pomognem kod ideja.

Pogačice sa šunkom i kačkavaljem

01.09.2021.

By:

Ingredients
  • 70g putera
  • 150ml vode
  • 1/4 do 1/2 kašičice soli (u zavisnosti od slanoće šunke)
  • biber po ukusu
  • 110g brašna
  • 3 jajeta
  • 60g rendanog kačkavalja
  • 50g sitno seckane šunke ili pršute
Directions
  • Step 1 Staviti vodu i puter sa solju i biberom da provre, pa umešati brašno i žustro mešati dok se ne formira kugla. Skloniti sa ringle i prebaciti testo u drugu činiju.
  • Step 2 Ubacivati jedno po jedno jaje i nakon svakog mesiti testo mikserom, sa nastavcima za mešenje, dok se ne sjedini, pa dodati sledeće. Na kraju umešati šunku i kačkavalj i kratko umesiti, da se dobije jednolična smesa.
  • Step 3 Pleh od rerne postaviti papirom za pečenje. Kašikom za sladoled prečnika 4cm ili nekom drugom kašikom vaditi testo i formirati gomilice, praveći razmak među njima.
  • Step 4 Peći u unapred zagrejanoj rerni na 200 stepeni 30-35 minuta. Ne otvarati rernu tokom pečenja.


Leave a Reply

Your email address will not be published.

s