Kolač sa jabukama

Kada vide slike sa mojih raznih pešačkih i planinarskih tura, mnogi mi se javljaju sa pitanjima kako to ide, jer bi baš voleli, tako da sam obećala da ću i ovde napisati jedan dugačak tekst sa svim informacijama i mojim utiscima i iskustvima. Ipak, to ću neki sledeći put. Ovog puta nešto što je u direktnijoj vezi sa ovim kolačem sa jabukama.

Na planinarenje sam krenula potpuno sama, pošto mi je dosadilo čekanje da pođu i moji prijatelji koji su baš hteli da krenu, ali su čekali savršenu konstelaciju zvezda (karikiram, jer znam da će da pročitaju: zapravo su mahom čekali da kupe odgovarajuće cipele i još uvek nisu) Dakle, potpuno sama – učlanila se u planinarsko društvo i prijavila za pohod. Na prvoj turi upoznam jednu devojku i sretnem bivšu koleginicu. Na sledećoj upoznam dve druge dame i združim se sa njima, pa se sa jednom i privatno družim, a i često putujemo zajedno. Kasnije upoznam i još neke, pa se to izrodilo na podgrupu od nas nekih osam do deset – neretko većina u svakom planinarskom pohodu.

Jedna iz te grupe je i moja drugarica planinarka Seka: jedno iskonski dobro i blagorodno čeljade, kategorija za koju sam mislila da je potpuno izumrla. Ona je ta koja će dati poslednji sendvič iz ranca nekoj kuci koja luta prirodom i koja nas prati duž cele staze. Ona će mi napraviti štap od neke grane koju je odlomila, jer su moji štapovi ostali zaključani u autobusu (pogađate da sam se osećala i izgledala kao Mojsije sa štapom većim od sebe). Ona je ta koja će skupiti zanimljivi oblutak iz neke seoske rečice i čak pitati da li hoću da i meni neki nabavi (crna Seko, samo mi fali da još i kamenje vučem u rancu, malo mi ovog krša koji sam ponela)

I pre nego što se u najavi planinarskih akcija pojavila planina Jelica, društvo je počelo da se dogovara i prijavljuje i još su mi rekli – moraš i ti da ideš, znaš kakav je kačamak! Malo sam ih nebistro pogledala, pa su morali da mi objašnjavaju, na osnovu iskustva od prošle godine: tura preko Jelice se završava u selu Ježevica, gde se baš tog dana održava Sabor i takmičenje u kuvanju pastirskog kačamaka. Nije bilo izbora, moralo se ići, jer – kačamak.

Par dana pre polaska, Seka nezgodno stane i povredi ligamente. Da li mislite da je odustala? Ma nema šanse! Mi smo išli na mašala pešačku turu, a ona je ostala u selu. Hvaleći jabuke iz tog sela naveliko, od mene je dobila zadatak da mi nabavi džače jabuka, a ja plaćam kada stignemo sa pešačenja. Još par se prijavilo, pa je porudžbina porasla na ukupno komada pet.

Nakon nekih petnaest ili sedamanest kilometara, ko to više zna, mi dođosmo do sela, Seka nas dočekala, te se obradovasmo jedni drugima kao da je prošlo mnogo više od tih par sati. Jesi mi našla jabuke – jesam, ne brini. Mi do autobusa, a ja imam šta da vidim u gepeku: stoji pet džakova od po bar trideset kila! Kuku, Seko, šta je ovo? Pa nije bilo manjih. Odmah sam dobila i celo pojašnjenje, te nisam mogla nego da se grohotom smejem kada sam to sve i zamislila. Dakle, moja je Seka dan provela u selu, raspitivala se kod meštana gde može da pronađe jabuke. Oni su joj pokazali da neko tamo nadomak manastira prodaje jabuke na džakove. Ona našla domaćina, ugovorila i platila. Sada je došao teži deo priče: trebalo je pronaći način da se džakovi prebace sa jednog kraja sela, gde je prodavac, na drugi kraj, gde je naš autobus, a sve to u sred Sabora, kada se ceo kraj slio u jedno selo. E, zbog toga se još uvek smejem, jer zamišljam nju kako ide po selu i traži prevoz, tovari jabuke, seda sa šoferom i komanduje pokret. Kada je i to rešila, popakovane su jabuke u gepek, a onda je vozaču, najvišem i najkrupnijem čoveku koga sam ikada videla, naredila da čuva jabuke. Ja došla do gepeka da ostavim štapove pa oduševljeno primetim – jao, evo ih jabuke. Vozač, koji sedi u autobuskom gepeku ispred jabuka, mi samo ispod glasa kaže: rekla mi je da ih životom branim. Tu više nisam mogla da se suzdržim – morala sam da se glasno nasmejem, jer on može u zubima da je nosi, a ona mu naredila da sedi i čuva – jabuke! E, to je moja Seka!

Te Sekine, ježevačke jabuke su hvalili svi koji su ih probali. A što se mene tiče – završili su u kolaču. Jednom improvizovanom, koji mi je mama nekada pravila, kolaču koji se pokondiri, dobije umućenu slatku pavlaku na vrhu, pa se pretvori u neku za-nevolju-tortu. Inače se zapravo sastoji od izdubljenih jabuka punjenih orasima, dopola ispečenih u plehu, pa zalivenih testom. Kada se sve to skupa dopeče, dobije se kolač mekan i mirisan, sočan i ukusan. Može se posuti prah šećerom i cimetom, može se ostaviti bez ičega, a dodavanjem umućene slatke pavlake u šlag, dobija se malo svečanija nota, a i novi, zaokruženi ukus. Ovo sam volela kao mala, volim i sada – gotovo sam sigurna da je slatkiš za sve generacije.