Šufnudle

Oduvek mi je reč šufnudla bila jako smešna, bar koliko i reč mušmula. Ono, kada hoću da kažem da se nešto čudno zove, meni je – šufnudla. Zašto – nemam pojma. Kada smo bili deca, lomili smo jezike i takmičili se ko će brže da usvoji neku komplikovanu reč. Ja sam odrastala u srećno vreme, kada se od buđenja do prvog mraka boravilo na platou ispred zgrade uz sve dečije igre, a odmaralo se uz neke blesave priče i takmičenje ko će brže i tačnije da izgovori otorinolaringologija, na primer. Tu smo se ozbiljno svi mučili, čak smo i kredom namenjenoj za icrtavanje školice, terena za između dve vatre, iks-oks i slično, ispisivali slogove, sve dok svi nismo uspevali da izgovorimo stručni naziv za deo medicine koji izučava uho, grlo, nos. Pa čik imaj govornu manu uz takvu vrstu odrastanja. Sad me ovo podseti – koliko puta smo imali u mlađim razredima osnovne škole diktate koji forsiraju č i ć, a samo je jedan dečak od nas trideset i kusur imao problem sa tim. Celo odeljenje je ispisivalo ćevapčiće i sunđerčiće, bez pardona.

No, šufnudla i mušmula. Ne umem da objasnim. To su mi nekako smušene reči, kao da se neko zavitlavao kada ih je pravio. Za šufnudlu znam – to je germanizam, zapravo potpuno preuzeta nemačka reč, koja etimološki znači rolana knedla. U stvarnosti, to je jedan jako lep slatkiš karakterističan za Vojvodinu, a koji su tamo doneli, pogađate, Nemci. Mušmula je verovatno stara srpska reč, kao i već skoro sasvim zaboravljena voćka.

Šufnudle su nemački slatkiš, dakle. Postojao je i mnogo pre XVII veka i početka gajenja krompira u Evropi, kada se pravio od nekako drugačijeg testa. Od XVII veka se pravi od krompirovog testa – kuvani krompir, jaje, brašno i suštinski ga od njoka, na primer, razlikuje samo oblik. To su male valjuške, koje se mogu praviti i slane i slatke, posle se mogu valjati u mlevene orahe i šećer, u mak i šećer (poput nasuvo sa makom), a mogu i ovako najklasičnije – u prženu zaslađenu prezlu. Mene jako podsećaju na omiljeni deo knedli sa šljivama (koje pravim sa ili bez krompira) – testo i prezle, pa onda dodam i malo cimeta. Najstarinskije moguće je samo sa šećerom zamirisanim vanilom, kako bi rekli u starim kuvarima.

Volim te starinske slatkiše, jer ovo definitivno nije kolač. Pomalo su ustuknuli pred kojekakvim čiz-kejkovima, mus-tortama i sličnim novotarijama, a verujem da se svi ozare kada im ponudite nešto ovakvo, što su im ili bake pravile ili nisu nikada imali prilike da probaju. Već sam pričala da sam vodajući strance po tržištu, insistirala da uzmu baš knedle sa šljivama, na primer (šta će im čokoladna torta, to mogu da jedu bilo gde); ne jednom sam zatekla situaciju da je knedli već nestalo, u sred vremena za ručak, na primer. Šta bi bilo da smo naišli u kasno popodne? Da istaknem poentu: knedle, taj starinski slatkiš, među prvima nestane, jer ga većina voli i uvek bira ispred drugih modernih poslastičarskih novotarija.

Šufnudle su dekomponovane knedle. Sve je tu, u različitom obliku i načinu pripreme: krompirovo testo, prezle, šećer, puter i malo ulja kod mene i malo džema, kao zamena za voćku u srcu knedle. Ovo je spas za one kojima se jedu knedle u proleće, a šljiva ni za lek. Ili za one koji bi umesto šljiva neku drugu voćku (kao kajsiju na primer, u mom slučaju). Veoma je jednostavna priprema, sasvim običan slatkiš, a zadovoljstvo nemerljivo.