Soparnik, tradicionalna dalmatinska pita sa blitvom

Kada neko vreme (u mom slučaju već skoro devet godina) imate blog, onda dobijate najrazličitija pitanja gotovo na dnevnom nivou.

Ti kuvaš svaki dan? Ne, svaki drugi, a za blog vikendom.

Ko ti pojede sve što spremiš? Mi, deo odnesem mami, podelim sa komšijama, a najviše se istaknu kolege.

Kako te ne mrzi? Uživam u tome, inače ne bih ni radila.

Ko ti radi fotografije? Ja.

Mnogo lepo pišeš, baš imaš smisla. Hvala. Pozdrav za sve moje profesore, koji su se zajedno sa mnom mučili sa mojim pismenim zadacima, sve dok nisam razvila svoj stil koji je bio svetlosnu godinu daleko od elegije i Bajronovog romantizma, na ceni tih dana – nisam ja ta tanana dušica.

I tako u krug, sva pitanja odjednom ili pojedinačna, od jedne ili više različitih osoba, ali više-manje sve zanima ovo gore rečeno, uz poneku pohvalu na kraju.

Prošle godine sam na nekoj poslovnoj večeri u Barseloni na kojoj se nije znalo ko više umire od dosade – mi ili domaćini – dobila pitanje za stolom od jednog od domaćina – hajde, da treba da napraviš neku romantičnu večeru, šta bi spremila? Mislim se – gde me nađe, ali mudro mu to ne prevedoh na engleski, službeni jezik konferencije. Pokušah da se izvadim da nisam tip za romantične večere, prvo što zbog dobro sakrivene nervoze i treme veći deo pripreme upropastim, kao da mi je prvi put. Drugo, kako sam već bila rekla Maji Vitkoj gurmanki u objavi na temu afrodizijaka – “ako postoji želja, nema te večere koja je može obuzdati i naprotiv – ako je nema – može se tartuf jesti kao jabuka – nema od tog posla ništa…” Kako ne verujem u afrodizijake, a i kako se spetljam kada je bitno u tom nekom smislu, morala bih biti jako zabavna, duhovita, pažljiva i ko-zna-šta-još ne bih li od tog susreta napravila neku eventualnost. Što se hrane tiče, umudrila sam se sa godinama – gore pomenutu komšinicu Maju bih pozvala u pomoć, a onda je zamolila da napusti objekat pred bitnost. Kako sad ja to da objasnim na sred poslovne večere, jednom Englezu-lasici, sa izgledom Hejsel-navijača? Naslagala sam ja tu par sledova, uz obavezni peper-stek koji nikada nisam pravila, čokoladni sufle, koji nisam pravila godinama i samo se stresla na pomisao – da sve to pojedem, tačno bih se kao lemur izvalila u fotelju i čekala da splasnem. Toliko o romantici na moj način.

Pre neki dan sam konačno dobila osvežavajuće pitanje od strane jednog dosta starijeg kolege: šta si poslednje jela da te je oborilo s nogu? Eeeee, sada već pričamo. Konačno neki svež pristup. Kao iz topa sam mu odgovorila – soparnik! Šta ti je to? Ovi moji iz kancelarije su verovatno u sebi već pomislili – o, ne!, jer sam svima recitovala istu pesmicu: to ti je dalmatinski specijalitet, iz Poljica. Zaštitili su mu geografsko poreklo, jer se tako to radi. Suština je da se napravi testo, pola se razvuče na dno pleha, stavi se blitva izmešana sa mladim ili običnim crnim lukom, prekrije se drugim testom i peče se. Na kraju se premaže maslinovim uljem u koje se doda malo belog luka. Na taj moj naizust uvežban čestim i energičnim ponavljanjem, reakcija svih je bila – o, pa to mora da je nešto jako dobro.

I jeste. Iako se zapravo radi o sirotinjskom jelu skromnih sastojaka, bogatstvo ukusa nije izostalo, baš naprotiv. Na izgled nije ništa specijalno, pa tim pre ukus dodatno očara. Ovo je veoma stara pita od blitve: potiče još od vremena Turaka, između XV i XIX veka. Tradicionalno se peče na sasvim drugačiji način, nama u modernim stanovima vrlo nedostupan, pa tom činjenicom neka se bave etno-gastro-istoričari. Mi obični smrtnici ćemo soparnik/zeljanik/uljenjak peći na običnom plehu na koji stavimo papir za pečenje.

Ono što je bitno, meni se bar takvim pokazalo, je da se blitva dobro osuši nakon pranja, a pre filovanja. Naime, verzija u kojoj je blitva bila još vlažna je bila gnjecavija, tečnost se cedila izvan soparnika, tako da očekivana hrskavost je potpuno izostala na donjoj korici. To me je naučilo da blitvu operem dan ranije, ostavim je da se prosuši do sutradan, kada je isečem, dodam ostale sastojke i filujem razuvučeno testo. Dobitna kombinacija.

Sa malo sastojaka se dobija jedna čarobna pita, koja pored ukusa, neobičnosti i slasti, ima i činjenicu da je posna. Dobra je kada je topla, po mom ukusu je savršena kada se ohladi. Kiselo mleko ili jogurt su ona tačka na i, ono što ističe i dodaje na svemu. Kažu da je još bolji u integralnoj verziji – nisam probala, ali nameravam.