Sočna pita sa sirom

Baš malopre kažem drugaru kako mi se kalendar zaglavio negde na septembru, te da uopšte nemam utisak da je sledeće nedelje Nova godina. Nisam ni zagrebala po planiranom, a toliko toga sam htela da uradim – da objavim poneku tortu u decembru, seriju recepata za novogodišnje keksiće, neke druge lepe stvari…..sve u svemu – skoro pa ništa. Pravila sam keksiće, makar sam uspela dragu decu da ne razočaram i ne izostane obećana kutija šarenih biskvita. Ovo sve drugo – stići će, polako. Kao i kod kućnih poslova – naučila sam da neće niko doći umesto mene da uradi, tako da na kraju – sve me opet dočeka.

Koliko nervoze donesu tako neka očekivanja? Očekivanja da sve bude spremljeno i čisto za praznike/slavu/goste, berićet ića i pića u kući pred novogodišnju noć, ranijih godina i najbolji provod u “najluđoj noći”. Da li i vas frustriraju ta nametnuta očekivanja? Ovo – da sve bude čisto i spremno, te da kuća bude puna svega mi je iz porodice – to je ona usađena licna koja se zalemi u najudaljeniji kutak mozga i svaki put kada pokušam da joj se otrgnem, ona mi pošalje čovečuljka koji mi sedne na rame i kljucka za sve što sam se trudila da propustim da uradim. Znam da nisam jedina, jer kada sam na IG storiju objavila sliku mojih vangli sa vodom spremnih za pranje prozora, uz pitanje – da li još neko to trenutno radi, nikad više nisam dobila odgovora da je isto i kod njih – prozori moraju biti čisti pred praznike, tako da sam imala utisak da je ceo Balkan prao prozore tog dvanaestog decembra.

Što se provoda tiče, mislim da jedino tu nikada nisam imala pritisak da mora da bude najbolji na svetu baš tog dana. Bilo je nekada jako lepih, bilo je i sedenja kod kuće uz televizor, ali nikada nisam imala obavezu da ta noć mora biti najluđa. Zaboga, odrasla sam i živim u gradu koji (u mirnodopskim uslovima) ne spava – tu svakakvog provoda ima, samo da se kockice slože i zatekne pravo društvo. A najbolji je onaj neočekivani provod – otišli smo preko volje na neko iznuđeno poslovno pojavljivanje, pa se dopeljamo kućama u zlo doba i nakon toga nedelju dana prepričavamo, kao da smo na maturskoj večeri bili. A ono kada se očekuje da to bude baš za Novu godinu, da budu munje i gromovi, šljokice i vatromet – ma, neeeee….. Ili bude kiselo ili iznuđeno, a neretko i oboje.

Sve ovo pričam kako bih opravdala pitu sa sirom tik pred Novu godinu. A što i da ne? Ko kaže da se uz sarmu i pečenje ne može poslužiti i pita sa sirom? Ili ako ste vi fabrički model bez te ugrađene licne da sve mora da bude tradicionalno i bogato – onda možete da ispečete kobasice i servirate ih uz senf i pitu sa sirom.

Već i vrapci znaju da mi je gibanica omiljeno jelo. Pre neki dan mi je drugar rekao kako jedva čeka da proba moju gibanicu, jer kakva je to specijalna, da može nekome da bude omiljeno jelo. Pardon, pardon! Meni je svaka gibanica omiljeno jelo, nije nužno da sam je ja napravila. Zapravo svaka pita sa sirom. Zapravo sir, odatle treba da krenem. Za mene ne postoji loš sir, osim ako je nejestivo kiseo. Mladi, star, u kriškama, mrvljeni – svaki sir obožavam. Volim i tvrde tipove sireva, takozvane kačkavalje: obične, dimljene, sa plesnima, sa dodacima. Jasno je da je pladanj sa sirevima najdraže posluženje, uz neke masline i crveno vino, na primer. Dalje, volim pite, pa se logično nameće da će pita sa sirom biti ono za čim ću uvek posegnuti. Ili da pojednostavim: pitu sa sirom i sir bih mogla svakodnevno da jedem (sir i jedem).

Ova je pita  – ono baš pita. Nije ni burek niti gibanica. Kore se premazuju filom, pa se treća kora, koja se ne premazuje, nafiluje sirom, urola se i stavlja u pleh. Rolne se odozgo takođe premazuju ostatkom fila i naliva se kiselom vodom! Taj smo štos već imali kod pite sa kiselim kupusom, a prvi put u ovako nekoj verziji. Svi ti sastojci daju komade pite koji su vazdušasti, a sočni. Koji se pritisnu prstom odozgo i onda se gleda kako se gornja kora polako vraća nazad.

Što se premaza tiče, jednom sam je pravila sa uljem i dobila sam odličan rezultat – to je zapravo bilo i prvo izvođenje, pa je oduševljenje bilo celim parčetom. S obzirom da u poslednje vreme svako ulje u testu i jelima pretvaram u puter, mast ili maslinovo ulje (nema gorih Turaka od poturica, znam), drugu verziju sam napravila sa mašću i taj recept uklesala u kamenu. Naime, premaz za kore napravljen na taj način napravi neku finu spregu sa korama, pa dobijamo korice koje se naprave kao da su blago lisnate; o bogatstvu ukusa jela napravljenog sa mašću ne treba ni pričati. (prikazane slike su mešano – prvo i drugo izvođenje, ne zamerite)

Uprkos potpunom odsustvu prigode, verujem da će pita sa sirom naći svoju primenu. Jer kada se isključe lampice na jelkama – i tada treba jesti i goste dočekivati. A sa čim se bolje dočekuju nego sa pitom sa sirom? Naročito ako vam ja dolazim u goste 😉