Sipana pita sa jabukama

Mislim da su moderni načini čuvanja namirnica i pravljenje ove planete jednim velikim globalnim selom uništili onu magiju iščekivanja u domenu ishrane. Da budem jasnija, pre svega mislim na dostupnost namirnica tokom cele godine. Ovo je podneblje gde se još uvek namirnice – voće, povrće, meso – smatraju dobrim i kvalitetnim, mada se čak i mlađi od mene sećaju daleko ukusnijeg paradajza i sočnije kruške. Ipak, nije strašno – za sada. Dostupnost u smislu jagoda ili paradajza u decembru mi se nikako ne dopada: prvo – što to nije ni na šta nalik, a drugo – čak i ako popustimo i probamo – ne uželimo se i uništi se magija iščekivanja iz prve rečenice.

Nekada se kod nas striktno znala sezona, pa sam nestrpljivo zapitkivala roditelje – a kada će jagode? Neće pre maja. A kada je to? Za dva meseca. Sada bi mi verovatno popustili i kupili jednu kutijicu već u februaru – eto, da me želja mine. Na taj način ne bih uspela ni da naučim pravi ukus voća ili povrća, jer budimo realni – kada mu nije sezona, razlikuje im se samo boja i oblik, mirisa nemaju, a sve ima ukus rotkvice. Nekada smo sezone namirnica učili u školi, a sada se može naučiti i u prodavnici – skupo je kada mu nije sezona. Najčešće.

Jabuke su jesenje voće. Nisam vična voćarstvu osim na korisničkom nivou, ali ne poznajem nijednu sortu koja rađa u martu, a kamoli u januaru. Ipak, jabuka imamo preko cele godine na rafovima i to u količinama i vrstama kao da je oktobar. To nas dovodi do toga da miris pite sa jabukama više ne podseća na hladne jesenje dane, koje provodimo ušuškani u mekani prekrivač sa knjigom u jednoj i šoljom čaja u drugoj ruci, nego to parče pite može da podrazumeva i užinu ispod nekog suncobrana na plaži. Karikiram, ali samo malo.

Istini za volju, ne smem mnogo glasno da se žalim, jer ipak volim da imam jabuke i s proleća, bez obzira na sliku koju sam sebi kreirala u prethodnom paragrafu. Isto tako, da nismo jedno veliko globalno selo, limun nam, kao višestruko korisna voćka, ne bi bio dostupan, jer ne raste u značajnim količinama u našim krajevima. Zato lamentiram samo na ovom mestu, pomalo gunđam i među porodicom, prijateljima i kolegama (“neću da kupujem voće i povrće van sezone!”) i to je to. Ovo pritajeno bundžijsko ponašanje mi omogućava da ne budem licemer kada negde tamo u aprilu napravim lenju pitu ili pužiće sa jabukama.

Sipana pita sa jabukama je pravo otkriće za mene. Očigledno – samo za mene, s obzirom da internet vrvi od recepata i svi su veoma slični. Oduševio me je pre svega način pripreme: suvi sastojci se pripreme u činiji, dok se u drugu narendaju jabuke. Onda se u pleh sipa sloj po sloj – tri puta suvi sastojci, dva puta jabuke i između svakog sipanja se malo poravna. Nakon toga se odozgo narenda puter i peče se. Sok iz jabuka se razlije preko onih suvih sastojaka, koji se naprave na koru i rezultat je jedna jako sočna pita. Ono što me je dodatno oduševilo je što ovaj tip lenje pite može da se, uz male izmene, spremi i tokom dana posta: umesto putera se koristi ulje, čiji se deo stavi u jabuke, a delom se poprska odozgo. I eto – posna lenja pita. I to ona koju može i samo malo veštije dete da napravi, pod uslovom da ume da oguli jabuke.