Salisburi (Salisbury) stek

Nisam od onih koji se goje od vode, jer takvi ne postoje. Moj otrov i porok su slatkiši i testa u vidu pita i dobrih hlebova. Ne jedem noću, grickam umereno, ne pijem gazirano, majonez, soja sos i slično jedem s mene pa na uštap – verovatno ne bih dvaput trepnula da ih skroz ukinu sa tržišta. Priroda je uredila da pojedem sve svoje emocije, jer da mršavim od nerviranja, u nekim životnim periodima bih sigurno bila – nevidljiva! Tako da – ja se gojim od sekiracije, zapravo. Ne spadam u srećnice koje mogu da jedu koliko žele i da im ne bude ništa, mada mislim da se moderna prehrambena industrija pobrinula da niko više ne može da jede koliko hoće bez posledica – nije to ono nekadašnje vreme zdrave i prirodne hrane.

Za koliko ste dijeta čuli? Ponekad mi se čini da se svaki dan izmisli nešto novo, jer ima li bolje industrije od one – smršajte brzo i lako i budite večno vitki i zgodni? Ima tu svakakvih: od onih ozbiljnih, utemeljnih na medicinskim načelima (koja se, doduše, svako malo menjaju) i izrađenih od strane školovanih stručnjaka, pa sve do dijeta sumnjivog kvaliteta, populističkih i izmišljenih u samo jednu svrhu – da se što više novca zaradi od lakovernog sveta koji misli da se za tri dana pridržavanja može skinuti i deset kilograma. Raznovrsnost dijeta je došla do mere da je kao vic nastala kivi dijeta – jede se sve osim kivija.

Verovatno svaki organizam reaguje na drugi režim rada. I to ne samo fizički – u dijeti je mentalni faktor presudan: sve dijete počinju, traju i završavaju u glavi. Dalje, godine su više nego bitan činilac: u tridesetim se mršavi od samog razmišljanja o dijeti. Nadomak pedesete je potreban daleko strožiji režim, veće odricanje i sve je nekako teže. Srećom ne i nedostižno.

Dijete imaju svoj životni vek, trend: pojave se, prošire, postanu popularne, svi pričaju o njima, kunu se u rezultate, prepisuju se i prepričavaju, počnu da jenjavaju, ostanu u memoriji tek retkih koji im se nakon praznika ili pred letovanje vraćaju, jer im “daje najbolje rezultate”. Ne bih se sada setila svih za koje sam ikada čula, ali se sećam Atkinson dijete – srećom, ne kao korisnik, već kao savremenik. To je zapravo proteinska dijeta koja podrazumeva unos mesa, mlečnih proizvoda i jaja u ogromnim količinama, a veoma ograničen unos ugljenih hidrata. Ova dijeta je moje godište – nije mlada, ali nije ni prva koja je propisala veliki unos proteina u svrhu skidanja telesne mase. Mnogo pre Atkinsa, pojavila se preporuka velikog unosa mesa u svrhu regulacije težine i to od strane Dr Džejmsa Salisburija, krajem XIX veka! Da, da, i ja sam isto to pomislila: moderne dijete su samo reciklaža starih učenja uz davanje novih imena. Dakle, dr Salisburi je tvrdio da konzumacija mesa dovodi do mršavljenja, a kako su šnicle, oduvek – izgleda, skupe, onda je preporučeno mleveno meso formirano u obliku velike duguljaste ćufte i servirano u sosu od luka. Ta velika duguljasta ćufta, mimikrija mlevenog mesa koje se pravi da je šnicla, je nazvana uporavo prema ovom doktoru – Salisburi stek.

Šta da kažem – ćufta k’o ćufta, meni se mleveno meso dopada u gotovo svim slučajevima. Ono što me je fasciniralo u ovom celom sklopu je upravo sos! On je tako fin, svilenkast, veoma ukusan i prijatne arome. Ćufta, za koju je moja mama prokomentarisala – topuz! se lako i lepo pravi i pravi je spas preko radne nedelje – fino se podgreva i vrlo lepo poslužuje uz pire krompir, kuvani pirinač ili testeninu. Zašto biste napravili Salisburi stek umesto naših klasičnih ćufti u sosu? Da malo promenite, a i zbog sosa. Ukoliko iole volite sos od luka – ovo će jelo biti pun pogodak i za vas!