Punjene lignje

Život u gradu ima nekoliko prednosti: rešeni mnogi komunalni detalji – struja, voda, kanalizacija, ulična rasveta, odnošenje smeća – logistika nas ni ne zanima, prosto se sve to dešava po nekom automatizmu. Zatim, čišćenje snega, pranje ulica, onda snabdevanje, pa zatim i pozorišta, bioskopi, sportski i svi drugi klubovi, sekcije i udruženja, kao i blizina lekara, ustanova, škola i bolnica. Životu na selu ima veliki deo rečenog (kako koje selo, doduše) i još mnogo više. To mnogo više me poslednjih godina tera u razmišljanje da bih se u niskom startu preselila na neko selo ili planinu, samo da imam posao od kuće.

Rekoh da je jedna od gradskih prednosti struja i voda na dohvat ruke. Hmmm? Pretprošle godine je na par stotina metara od moje zgrade otvoren tržni centar; kako se, naravno, kasnilo u izgradnji i kako se, kao i većina građevina tog tipa, radilo u fuš-tehnici, cevi su pucale kao baloni od sapunice, te smo mi u dva navrata na po dvadeset četiri sata ostajali bez vode, a par puta nešto kraće! Zamislite tu tonu sudova, nemogućnost lične i ostale higijene – u ovom veku, u gradu koji se gura u red metropola! Kako kome padne na pamet – buši trotoare, postavlja optičke i ostale kablove; doduše, kasnije ponovo betonira taj trotoar, ali ne daj Bože da bi ga celog promenili, nego ga samo zakrpe, pa nam trotoari mahom liče na one u Kabulu.

Struja? I to je podložno isključenjima. Kvarove ne komentarišem – to se dešava svuda. Ipak, ako zbog potrebe neke zgrade koja se u komšiluku gradi isključe struju šest puta u toku dana (ne preterujem, bila sam na nekim slobodnim danima, pa sam brojala) – u koji krug bezobrazluka to spada? Pritom, i prethodnog dana su nam ukidali snabdevanje strujom, ali dva-tri puta, pa se ni ne računaju; da ne bude zabune: svako isključenje bude od pola sata, pa do nekoliko sati. Nijedan kućni uređaj ne voli da ga cimaju odlaskom i dolaskom struje, pa možete da zamislite da mi se strepnja popela na milion. Zapravo, dilema selo ili grad sigurno uvek izrodi potpitanje – koji grad? Verovatno ima i onih gde komunalne službe rade kako treba, gde nikoga ne iznenadi sneg u decembru niti najezda komaraca u junu. Gde se deca ne upisuju u vrtić po kriterijumima koje ni upisna komisija za Harvard ne bi mogla da dosanja. I tako dalje, primera je mnogo.

Baš tog dana kada je struja nestajala i dolazila šest puta, ja sam se latila punjenja lignji. Za slikanje, što je jako bitan detalj. To je ono kada jelo treba da ispadne najlepše moguće, da bude reprezentativno i da se baš udidi. E, pa taj nestanak struje dok je jelo u rerni – pa niti da vadim pekač niti da ga ostavljam na toplom; pa onda struja ponovo dođe, rerna tek počne da radi, tajmer zvoni na početku zadato vreme, a moje lignje samo što ne zaplivaju, koliko su žive. To takvo mučenje je za rezultat imalo izgled lignjica koje je trebalo da provedu pet minuta kraće u rerni. Ukus – niko se nije bunio, čak naprotiv, što negde govori da možda ja malo preterujem.

Lignje prvo nisam volela, a sada na blogu imam i one najprostije, sa krompirom, pa onda i testeninu sa lignjama. Ipak, ne ide da nemam i klasik – punjene lignje, jer je to verovatno ono odakle svi počnu. Ove su najprostije – punjene pirinčem, aromatizovane peršunom, sa dodatkom belog vina. Ništa tu nema specijalnog, ali kada se stope svi ukusi – prosto čujete šum mora i zvuk gitare u pozadini. Dobro, možda malo preterujem – udarilo mi isključenje struje (klima-uređaja) u glavu. Ali da iz pekača virka jedno veoma ukusno jelo, pogodno za posne dane – to nije preterivanje.

(inspiracija za krake u sredini pekača: Jeka Marić)