Pogačice sa pire krompirom

Od onih sam koje novac ne kupuje, ali ima tih nekih ljudi koji me kupe uslugom, gestom, rečju, ma samo jednim zagrljajem podrške baš onda kada je potrebno.

Mi smo velika firma, veliki nam je i magacin. Nemalo svi budu iznenađeni kada čuju da već dugi niz godina magacinom, logistikom, vozačima šefuje mlada žena, Nela. Tu je poziciju zauzela pred kraj svojih dvadesetih i već tada su joj nadenuli nadimak Šicer. Odlično to radi. Izdaje naređenja, organizuje, drži sve pod kontrolom, često mi se čini da i nemoguće završava. Ne kažem da se uvek slažem sa njenim metodama ili načinom rada, ali očigledno da daju rezultate. Desilo se da se i posvađamo da ori, a onda sam je sutradan, kada smo se obe ohladile, zvala i rekla – zovem te da mi se izviniš. Hoću đavola! bude rečeno sa druge strane, obe se nasmejemo i toliko od svađe (moram da kažem da je u toj svađi bila u pravu, a ja sam bila nedovoljno informisana)

Svojevremeno, meni je tata bio u bolnici, borio se za život i kasnije tog meseca i izgubio, ja imala posla preko glave, pritom mi došla visoka poseta iz inostranstva i dane sam provodila obilazeći tržište sa njima. Ništa nisam stizala između posla, bolnice, deteta, kuće. U sred haosa, Luka kreće i u predškolsko, a na časovima engleskog kažu da moram da donesem novac za knjige, jer zatvaraju spisak i idu u nabavku. Na posao moram, u bolnicu hoću, a srce mi se cepa da mi dete ostane bez knjiga, jedino u grupi. U sred tog očaja, setim se Nele, koja živi u kraju. Nakon prve rečenice, samo mi je rekla – ništa ne brini, daj mi adresu, imam novac i nosim. Kad stigneš, daćeš mi, ništa ne brini. E, to je taj gest iz prve rečenice koji me je kupio i koji u damar pamtim od pre sedamnaest godina.

Neli je mama zauvek otišla sredinom njenih dvadesetih. Sada kada hoće da kuva nešto novo, zove, pita, šalje poruke; jednom je u sred spremanja Kapame i nakon ko-zna-kojeg-po-redu pitanja samo rekla – šta da ti radim kad nemam mamu da je pitam. Od tada ja imam poseban pijetet prema njoj, počasna sam joj mama, a samo je tri godine mlađa od mene.

Jedno od njenih pitanja nedavno je bilo – zašto su mi pogačice po maminom receptu nekako tvrde? Ja sam nešto menjala, ne bih li ih napravila mekšim i baš kao maminim, ali ne ide. Odmah sam videla da su te izmene išle u krivom smeru – u onom koje je činilo da budu još tvrđe. Obećala sam da ću probati, dobila sam dozvolu za probu i objavu (jer – mamin recept) i evo ih.

Da budem iskrena – nisam nikad probala mekše i penastije pogačice! Fine su teksture, izuzetnog ukusa; mogu se praviti od ostatka pire krompira od ručka ili od novog koji se napravi specijalno u svrhu izrade ovog testa. Promena koju sam ja napravila je bila čisto kozmetička: dodala sam malo brašna i deo mleka zamenila kiselom vodom – ovo da bi mi testo bilo rahlije, što bi rekli stari kuvari.

Nelina presuda je bila – da, takve su bile mamine, ali je ukus mojih približniji njima od tvog. Morala sam da jo srušim Sneška: ti se sećaš emocije, draga, a ja taj ukus ne mogu da ti oponašam.

Preporuka za ove pogačice. Za naše buduće emocije i onih koje volimo.