Pita zeljanica od gotovih kora

Šta ste sve čuli da se zove pita? Ili bolje ovako – koliko oblika pita može da ima?

Pita je ono što se pravi od razvlačenih kora, pa umotano u puža. Pita je i ono od slaganih kora, gde se kore i fil smenjuju. Obe pomenute verzije mogu biti slatke i slane, pa imamo sa sirom (gibanicu), sa pečurkama, mesom, bundevom, višnjama. Postoje i one koje su sa korama, ali uvijene kao rolat – sa eurokremom na primer. Pitama se zovu i ona peciva za koja se smesa napravi od raznih sastojaka, pa se izruči u pleh i peče, kao na primer ona sa grizom, carska, brza sa spanaćem ili razljevuša, recimo. Pita je i Lenja pita, a i ona Rendana. Pa i Medena.

Sve ovo rečeno je iz naše kuhinje – a gde su inostrane pite? Čuvena američka pita sa jabukama, pa i svi oni voćni tartovi, koje takođe zovu pitama. Pa onda i slano jelo – Pastirska pita, koja zapravo i nije pita, nego meso i povrće zašuškano pire-krompirom; ipak, i to zovu pitom, pa je red da pomenemo u ovoj igri nabrajanja. Sigurna sam da postoji čitava riznica takođe pita, za koje nisam ni čula, a kamoli da sam ih probala.

Već sam bezbroj puta istakla da su mi najomiljenije pite sa sirom – gibanica i ona razvlačena. Mada kada pogledam sve ove linkove ka samo delu već objavljenih recepata – zaista nije teško zaključiti da mi rame uz rame sa neprikosnovenom gibanicom stoji sve što u nazivu ima “pita”. To me uvek podseti na ženska (pa i muška) vajkanja o hrani koja nam je porok i tiha patnja; nekako se uvek razgovor svede na – jao, koliko ja volim testo. Dok mi se pluća šire u pokušaju da uzmem vazduh i ubacim jedno – i ja!, čujem ono – ma ne mogu da odolim pastama sa onim prelivima…. Džabe sam pluća širila, jer ovom razgovoru nemam šta da dometnem: meni su paste studentska hrana i jedem ih, nije da ne jedem, ali sasvim mogu bez njih. Zato pite…..čik pogodite ko je osoba koja na proslavama prva kidiše na tanjir sa pitom – pa bilo koja da je! Takoreći, lako me je nahraniti: dati mi tepsiju pite i hladan jogurt – i slobodno zaboraviti da postojim – dalje mogu sama.

Pitu od domaćih kora sam svojevremeno savladala; nisam nikada dosegla bravure moje bake koju je milina bilo gledati kako razvlači kore, ali to su bile decenije i decenije prakse. Ipak, iako mi sasvim to lepo ide, moram priznati da nisam uvek raspoložena, niti imam uvek vremena da mesim kore. Tada pribegavam solomonskom rešenju – kupovne kore imitiraju domaće.

Nema tu mnogo mudrosti: poprskaju se ili namažu mešavinom ulja i kisele vode, pospe se fil mestičavo, kore se labavo uviju, da ne budu previše stisnute i onda se ređaju u pleh, glumeći domaće kore. Premažu se, pospu nekim semenkama po želji i to je generalno to. I znate šta je najbolje? Ovako se može praviti pita od svega: samo od sira, od krompira, od mesa, pečuraka…..Naravno da se primeti da nije od razvlačenih kora, ali to tek na drugi pogled. Na prvi deluje kao domaća.

I još jedna bitna napomena: pored kora koje su nešto žilavije u svežem stanju (kako se ne bi pretvorile u konfete kada ih zarolamo), potrebno je zelje ili spanać. Mnogi blanširaju povrće pre stavljanja u fil; ja ga samo operem i iseckam. Možda bi pomislili da će da beži, da će lišće ostati živo i da će ispadati između slojeva kora, ipak nakon pečenja shvatamo da je sve u savršenom redu, da se lepo ispeklo, a da pritom nije gnjecavo i previše uvenulo – dobitna kombinacija, što se mene tiče.