Pileći krompir paprikaš

Svaka porodica sigurno ima neku svoju kulinarsku priču – o najuspešnijoj pripremi, o totalnom fijasku, o trenucima kada je trebalo da se napravi nešto, ali je igrom slučaja nastalo nešto sasvim deseto, o prvom napravljenom kolaču, o presoljenom ili neukusnom jelu…. Mislim da u mojoj porodici ima po priča za svaku od navedenih kategorija, pa se dvoumim da li mnogo pričamo ili nam je hrana i kuvanje uopšte u centru interesovanja?

Jedna od tih priča, mnogo puta prepričana, se upravo tiče prvog skuvanog jela moje mame – krompir paprikaš. Moja baka je bila ostavila devojčici od oko dvanaest-trinaest godina novac da kupi sastojke i da prema uputstvu pripremi ručak dok se ova vrati s posla. Mama je sve uradila prema dogovoru, a za ostatak novca kupila i vezicu cveća na pijaci, pa je baku pored vrućeg ručka, sačekao i postavljen sto i cveće u vazi. Kada razgrnem romantičnu i toplu porodičnu stranu ove priče, ne mogu da se otmem utisku koliko su deca nekada bila samostalnija, jer – dvanaest godina! Čak ni ja, prebrzo sazrela usled okolnosti, nisam tada kuvala, pa je moje prvo jelo je moralo da sačeka nekoliko godina da bi bilo pripremljeno. Naredna generacija kojoj priprada Luka i njegovi vršnjaci – koliko su tek oni bili zeleni u tim godinama. Rekla bih da grešimo – mnogo su pametniji od nas, ali i mnogo zaštićeniji, bespotrebno.

Neki gulaš ili paprikaš je bilo i moj prvi kulinarski pokušaj, sa nekih petnaest ili šesnaest godina. Spremila sam ja taj nesrećni ručak i da budem iskrena – to ni na šta nije ličilo, bilo je zapravo skoro nejestivo. Mama je bila u banji, ja servirala ručak za tatu i mene, on jede, ja brljam po tanjiru. Na moje – tata, ovo ne valja, dobijem samo odgovor – odlično je, samo tako nastavi, bolje kuvaš nego mama! Crna mi kukavica, čak sam i ja prozrela taj pokušaj bodrenja, jer mi je sasvim jasno da je mamin paprikaš vrhunski, a da moj čak nije ni skup sastojaka. Nakon nekog vremena sam shvatila u čemu je bio štos: niti sam stavila začine, a i mnogi drugi sastojci su izostali, te smo svakako dobili neki recept, ali za fijasko.

Prvo uspešno jelo sam spremila godinu-dve nakon toga i bile su to punjene paprike. Ubrzo sam shvatila da je potka svakog domaćeg jela da se proprži luk na zagrejanoj masnoći, pa onda se dodaje meso i onda ostali sastojci. I da se dobro začini. Kada sam uhvatila taj sled, sve je bilo daleko lakše.

Meni je krompir paprikaš jedno sasvim obično jelo, toplo, utešno i na kašiku – varivo koje hrani i u kome se uživa. Moram priznati da ga ne pravim često, te da ovo domaće, nenametljivo, zdravo i ukusno jelo nekako uvek ustukne pred nekim komplikovanijim, nekih kojih smo više željni. Ipak, čini mi se da nakon hladnog ili kišnog dana tanjir krompir paprikaša onako malo gušćeg, uz parče belog sira, možda neku salatu i parče hleba – čini pravu gozbu kojoj bi se obradovali i najizbirljiviji.