Pre neki dan sam gledala Rik Stajna na kanalu 24Kitchen i kuvajući neko jako fino, a domaćinsko jelo, rekao je nešto kao (parafraziram) ja nisam tip kuvara koji dugo kuva i servira nešto malo na velikom tanjiru, već mora da bude pun tanjir ukusne hrane. Jasno je da je odmah postao moje omiljeno kuvarsko TV lice!
Imala sam mnoštvo prilika da prisustvujem večerama kao na Titaniku: kada se pribor za jelo se sastoji od 4-5 komada sa svake strane, pomislim da me je srećom Keti Bejts u jednoj od replika u istom filmu naučila bontonu – koristi redom od spolja ka unutra. Te nobl večere od nekoliko sledova, sa srebrnim svećnjacima, satenskim navlakama za stolice i uštirkanim servijetama, gde se koreografijom iznosi svaki sledeći sled i teatralno podiže srebrni poklopac sa tanjira sa namerom da se gosti impresioniraju…..nije to moj tip jela, a ni kuvanja. Meni su spram kuće Rotšilda iznad Nice i svog tog fensi-šmensi obedovanja, u daleko živopisnijem i boljem sećanju ostali roštilj ili beduinska večera u Marakešu, večera u muzeju železnice među parkiranim vozovima i lokomotivima ili bejzbolom inspirisan ručak u Baltimoru. Nije sporno, potrudili su se domaćini i oko ovog potonjeg, ali je bilo prizemnije, normalnije, namenjeno da se čovek nahrani i uz hranu druži, a ne da sa tanjira fi 30, na koji ja metnem celu tortu nakon glazurisanja, oni stave jedan minjon i ja treba da padnem u nesvest od ushićenja.
Kada je hrana postala pokazivanje, moda, prestiž, a prestala da bude ono što budi i zadovoljava čula, ono što hrani telo i dušu i zbližava ljude? Ovo prvo podrazumeva tu konceptualnu umetnost, fine dining u vidu dve kašičice nečeg jestivog na sredini najvećeg tanjira koji se nađe u kuhinji, a drugo neretko bučnu i veselu atmosferu oko bogate trpeze, gde se hrana raskošnog ukusa priprema od jednostavnih i svakodnevnih sastojaka, gde se činije dodaju i prosleđuju dalje, gde se sipa ponovo ono što ostavi naročiti utisak i ono gde se, ako se poželi, jede prstima ili se parče hleba umače u ukusni sos. Zato su na mojoj zadivi-me-lestvici na daleko višem mestu ona jela koja se spremaju od jednostavnih sastojaka, spram onih koja podrazumevaju neobične voćke i povrćke, egzotične načine spremanja i mesa koja se ne nalaze u svakodnevnoj upotrebi. Dakle, uvek će paprika imati prednost daleko ispred krila slepog miša ili runolista (karikiram, ali znate šta mislim).
U vezi sa svim gore rečenim je i današnja objava. Uvek sam volela mamine pržene paprike, za koje je potrebno nešto malo truda u vidu okretanja, proveravanja, paženja da ulje koje neminovno prska ne isprlja celu kuhinju i slično. Pečenje u rerni rešava gotovo sve ove probleme. Paprike, najobičnije babure ili bilo koje druge koje se vuku po frižideru ili se nađu po povoljnoj ceni ili se naberu u bašti ukoliko ste posebno srećni, se operu, poslažu u pleh da ne ostane praznog prostora između i pospu sa malo maslinovog ulja. Onda se taj pasent pleh stavi u rernu, paprike se peku i to je to. Na kraju, tik pred vađenje iz rerne se pospu seckanim belim lukom. Nakon par sekundi se pleh stvarno i izvadi iz rerne, pospe seckanim peršunom po želji, posoli, pobiberi i još dodatno poulji. I to je sve. Toplo kao prilog ili glavno jelo uz malo dobrog sira; hladno kao salata. Prosti i sastojci i priprema, a jelo – maestralno.
Pečene paprike
Paprike (što sitnije)
beli luk
peršun po želji
so, biber, maslinovo ulje, vinsko sirće
Paprike oprati i gusto poređati u pleh (da ima malo ili još bolje – da nema prostora između paprika).
Posuti sa malo maslinovog ulja (1-2 kašike) i staviti u unapred zagrejanu rernu na 200 stepeni.
Peći oko 40 minuta.
Pečene paprike posuti seckanim belim lukom i vratiti u isključenu rernu na par minuta, samo da luk pusti miris.
Gotove paprike posoliti i pobiberiti po ukusu, posuti sa malo maslinovog ulja i sirćeta. Služiti kao prilog uz meso ili sir ili kao salatu.
Baked peppers
Peppers (smaller)
garlic
parsley
salt, pepper
olive oil, vinegar
Wash peppers thoroughly and arrange into baking pan (don’t leave empty space between them). Sprinkle with a little olive oil (1-2 tablespoons) and put in a preheated oven at 200 degrees. Bake for about 40 minutes. Sprinkle garlic over baked peppers and return to the oven for a few minutes. Take out the oven, season with chopped parsley, salt and pepper, then pour olive oil and vinegar over it. Serve as a side dish with meat or cheese or as a salad.
Kod nas su omiljene paprike na kajmaku. Za njih treba malo vise truda al se isplati. Ja nisam nikad bila na tim fensi vecerama i generalno izbjegavam sva fensi mjesta a sto se hrane tice volim sto jednostavniju hranu i za mene je takva hrana najukusnija.
Ma vidi, i u ovako pečene paprike može na kraju da se doda kajmak, pa da pojednostaviš stvar – sigurna sam da ih ne bi pokvarila 🙂 Svi vole domaću i jednostavnu hranu, a ona skupa i prestižna mesta cvetaju – ćudno….