Padobranci

Sto posto sam sigurna da ćemo svi zapamtiti ovu 2020.godinu, da ćemo se i kroz deset godina sećati gde smo bili, šta smo radili. Godina bez premca, sigurno, po mnogo čemu i toliki je marketing dobila da prosto razmišljam da li da je uopšte dalje elaboriram. Ipak, pored nesumnjivog razloga zbog kojeg se izdvojila i na šta više ne želim da trošim kilobajte ovog prostora, neke su se lepe stvari desile da ne mogu da izbegnem da je pomenem – kao vremensku odrednicu.

Ove godine su se desila neka lepa drugarstva, koja su počela komentarisanjem kuvanja po društvenim mrežama, a razvila se u – gde si, kako si, šta radiš? Desilo se da se, kao u narodnim pesmama, pokazalo ko je vera, a ko nevera, tj. na koga se može računati i u dobru i u zlu. Ono što sam ja znala i ranije, jer sam takav život imala, postalo je sada opšte saznanje – šta je ono što je zaista bitno: zdravlje, porodica, unutrašnji mir. Neka sam svoja nova zadovoljstva našla, neke nove odluke donela.

Desilo se i da sam napokon, posle višegodišnjeg virkanja iz prikrajka, krenula na planinarenje! Ne preterujem – prvi put sam poželela time da se bavim još pre deset godina na nekom poslovnom izletu negde u bavarskim planinama. Ta je želja tinjala, bez konkretne realizacije, jer niti sam ja znala mehanizam toga, niti sam imala koga da pitam u svojoj okolini, a niti ideju odakle da počnem.

Započinjući priču sa prijateljima o tome, svi su bili više nego oduševljeni idejom i na moje odlučno – hajde, idemo u planinarski klub da se učlanimo (u međuvremenu sam shvatila kako otprilike to ide), počeli su izgovori – jao, čekaj ovo ili ono. Moja odluka bila da nema čekanja, jer sam ovu godinu proglaslila početkom planinarenja (tako baksuzno i neke druge stvari biram u životu – ako ste se pitali). Zimus sam počela da kupujem opremu – svakog meseca po nešto, pa rate, pa sniženja….. Još jedna stvar koju sam obavila i na koju sam ponosna je ono što svi savetnici za život, mondenski nazvani life coach-ima definišu kao – izlazak iz zone komfora. Otišla sam sama da se učlanim u klub i postala sam planinar, pa sam se članskom kartom okolo dičila kao Radovan Treći. Odlučila sam i da krenem na put sama, sa idejom: dobro, ja bih se i sa fikusom popričala, pa valjda ću naći nekog za razgovor i to druženje; uostalom, i da ceo dan otćutim – sigurna sam da će mi ta šetnja uz brdo, niz brdo, oduzeti dobar deo snage namenjene govornom aparatu. Naravno da sam na svakom putu upoznala po nekog. Naravno da od ćutanja nije bilo ni slova, ali onako bez kondicije -ne bi bilo štete i da sam zaista manje pričala u početku.

Planinarenje je fantastično iskustvo, koje toplo preporučujem svima. Budimo iskreni – to je kod mene još uvek više brdarenje, jer sam mudro krenula na manje visine, fizički manje zahtevne akcije, nameravajući da postepeno podižem letvicu i izazove koje stavljam pred sebe. Svaki moj zalet je ova godina osujetila novim talasom ove boleštine i jednim – gde si ti, devojko, krenula?, pa moram da se primirim i sačekam da prođe, jer imam odgovornost da vodim računa i o svom i o zdravlju svojih bližnjih. Nema veze, sledeća godina će biti skroz planinarska, sigurno.

Na jedno od tih putovanja, ispalo je da saputnica sa prethodnog nešto ne može da ide, pa je dogovor propao. Ja i dalje ne odustajem, opet sama, a pred polazak uleću u autobus dve dame. Jedna me pita da li je slobodno pored mene, ja sklonim ranac i ona sedne. Kod drugog semafora smo se već predstavile jedna drugoj i krenule da pričamo. Na prozivci shvatim da se Biljana preziva kao što sam ja nekada i tu se ozarim i nova tema je bila načeta. Moj tata je sa Javora, njen od Čačka. Jao, pa ja imam stričeve u Čačku, štaviše, moja sestra od strica se zove i preziva kao ona. Ipak, zaključimo da su to verovatno neka druga plemena, a sve su nekada bile velike porodice, pa dosta dece i kako to već ide, te da moje i njeno prezime zapravo i nemaju neke veze. Ona je na put krenula sa svojom rođakom i mene su prigrlile toplo i drugarski, kao da me oduvek znaju i kao da sam ja bila dogovoreni saputnik Pauza u vožnji, za kafu i doručak, Biljana  iz ranca sa štapovima i potrepštinama za taj dan vadi kesicu, poslužuje mene i svoju rođaku, a u kesici – Padobranci! Pravila je sa mamom i ponela da se zaslade. Meni je to bilo toliko slatko i simpatično, poznanstvo sa njima toliko drago, da su mi Padobranci odmah postali asocijacija na to putovanje i moju Bilju.

Da vas sprovedem prečicom nekoliko epizoda unapred, pre nego što se vratim na Padobrance: jedno od sledećih putovanja, planinarski vodič nam je bila Biljina rođaka. Poznajući bolje porodične prilike, krenula je da me ispituje odakle mi je otac, ja sam kao odrednicu dala kraj, pa pripadajuću opštinu, ona nastavila da ispituje, ja onda planinu, a ona kao iz topa – da nije selo Ljepojevići? Ja više nego iznenađena da neko zna za to planinsko selo, potvrdim. A onda se okrenula ka Bilji – odatle je naš pradeda došao u Čačak. Isto pleme, ista familija, ista slava. S početka dvadesetog veka se njihov deo odvojio i prešao u pitomije krajeve, a tatin je ostao na planini da prkosi surovoj klimi i gorštačkom načinu života. E, tako to biva kod mene. Krenem na put i upoznam rođake, ili što bi moja mama rekla – počela sam da skupljam rodbinu po Srbiji. Dobila sam obećanje od vodiča, da će nas sledeće godine voditi u tatin kraj – već treperim od uzbuđenja kao malo dete.

Padobranci, koji me sada neodoljivo podsećaju na moju Bilju, su starinski kolač, koji mi je sasvim bio izleteo sa radara. Uopšte ne znam zbog čega ih moja mama nije pravila, kada su joj u repertoaru bile svakojake, daleko komplikovanije đakonije. Stvar navike, verovatno. Sastoje se od dva pufnasta oblačića spojena čokoladnim filom. Luka je, nakon prvog zalogaja prokomentarisao – podsećaju me na ono što si donosila iz Francuske ili Italije, ne znam tačno, što je bilo raznih boja. Upravo tako – Padobranci su domaća verzija makaronsa, meni daleko omiljenija, jer su manje slatki, a prirodnim ukusom puniji. Svega par sastojaka, niz jednostavnih postupaka i kolačić je spreman. Jedini izazov će biti da utvrdite ćud svoje rerne i shvatite koliko joj vremena treba da napravi savršenu koricu. Mojoj je bilo potrebno 22 minuta,  za kružić prečnika 3cm, kako bi se dobila hrskava površina i lepljiva unutrašnjost i kolač koji se topi u ustima. Fil je unekoliko izmenjen u odnosu na originalni, koji podrazumeva da se sastojci samo umute; dok ne budem imala svoje kokice koje mi pred očima kljuckaju i nose jaja, bojim se da ću  morati da kuvam ovaj tip filova. Na pari ili na jako laganoj temperaturi, se kratko kuvaju umućena žumanca i šećer, doda se puter i na kraju čokolada – rezultat je jedan od onih finih, ukusnih, svilenkastih čokoladnih filova.

Padobranci su način da se parčence raja spusti na nepce, a svi kojima je nekih modernih kolača preko glave, će posegnuti rukom ka tanjiru, mogu da tvrdim!