Mađarica

Kada sam se latila pravljenja Mađarice, baš sam se pitala – kada sam prvi put čula za ovaj recept? Tačnije rečeno – koliko godina (odnosno decenija) bežim od njega?

Dosta davno, da ne kažem sredinom devedesetih, mama i tata su išli u Gradišku, da obiđu ujku i njegovu porodicu, odu do groblja, verovatno odande povezu baku ili da je odvezu tamo, ko to više zna. Tek uglavnom, mama je odande došla sa pregršt recepata, jer je pojavila ujnina komšinica da ih pozdravi, nešto su se i družili, a ova je oduvek važila za odličnu domaćicu, te je mama bila otkrila zlatni rudnik u njenoj svesci sa receptima. Prevedeno na situaciju četvrt veka kasnije, našla je dobar blog ili portal sa receptima i većinu je pinovala.

Od te komšinice smo dobili Grčku tortu, koju mnogi znaju kao Milka tortu – ona sa čokoladama i lomljenim keksom. Pojavile su se neke salate, neki kolači, ma čudo jedno. Mana prepisivanja recepata tog doba, kome je naročito bila sklona moja mama, je da je mahom pisala naslov i sastojke podeljene po korama i filovima. Tehnika izrade, grupisanje namirnica, vreme pečenja, pleh – ma nikako! ‘Aj’ ti Bože znaj da li se taj neki kolač peče ili samo utisne u pleh, da li se filovi mute, kuvaju na pari, kuvaju u šerpi….. Kada joj to sada napomenem, mama samo slegne ramenima i kaže – znam, sada bih drugačije…..

Grčka torta se odmah bila pravila, dok je saznanje bilo sveže, a repeticija je doprinela da nam zaista nije potrebno ništa osim sastojaka. Ali čokoladna pita? Snahin kolač? Mađarica? Srce mi se cepa kad vidim kvalitetne sastojke zapisane u svesci, a nikako da se posvetim istraživačkom radu i otkrijem šta sa čim ide, te da rekonstruišem te dobre kolače.

U vezi sa detaljnim i onim drugim receptima, nastavljam digresiju u odnosu na Mađaricu (vratiću se na nju, obećavam!): koleginica Gaga je nekim povodima napravila nekoliko jela po mojim receptima i sita mi se ishvalila kako je sve to dobro ispalo. Onda dođe njen muž sa pričom da je mnogo lep kolač jeo na poslu, te da je uzeo od kolege recept. Moja Gaga je nakon letimičnog pregleda osula paljbu: kakav ti je ovo recept, ovo ništa ne valja? Na njegov začuđen pogled je samo nastavila: nema ni dimenzija pleha, ni vreme ni temperatura pečenja, ništa 😉 Razmazila sam sve moje čitateljke, nema šta 🙂

Mađarica je došla u pomenutoj hrpi recepata i nastavila da tiho zvižduće čardaš u našim sveskama. Nikada je nisam pravila po tom receptu. Ništa tu meni od sastojaka nije bilo dovoljno privlačno da se ja prihvatim posla i upustim se u pravljenje tih silnih korica. Mnogo godina kasnije, kada su internet kolači uzeli maha i slike vrcale na sve strane, i dalje me nije privlačilo da pravim kolač koji mi je izgledao suvo i prhko: mnoštvo kora, filić između, daleko je to od kremastih kolača kojima sam ranije znatno više težila. O, kakva je to zabluda bila!

Prošle godine je mama bila u banji Kanjiža i tamo je probala upravo ovaj kolač. Došla je puna hvale, sa nešto detaljnije ispisanim receptom nego četvrt veka ranije, a na njeno silno hvaljenje nije bilo druge nego sam pristala da napravim Mađaricu, da vidim šta je to toliko dobro u tom kolaču. Malo sam izmenila recept: u korice sam umesto putera stavila mast, u fil sam stavila puter umesto margarina. Pojačala sam kakao, izmenila broj kora. I dobila sam savršenstvo! Koliko je to dobar slatkiš! Korice omekšaju, stope se sa filom, čokolada učini svoje i sve to da jedan savršeno mekan, fin i ukusan kolačić. Da oduševljenje nije samo moje, govori i anegdota da kada sam, da bih pomogla koleginici oko slave, napravila nekoliko vrsta sitnih kolača, njen muž je nakon što ih je probao, zahtevao da se Mađarica ne iznosi pred goste – ta je kutija ostala isključivo njemu. I nije bilo nijednog argumenta koji bi ga ubedio u suprotno.

Mađarica je kolač od običnih sastojaka, jedini trud koji zahteva su te korice. Ni to nije Sveto pismo, verujte mi! Stavite papir za pečenje dole, celofan odozgo (da nagdledate situaciju) i krenete u razvlačenje. Kada oblikujete koru, na tom donjem papiru i pečete. I tako sa svakom koricom. Izdašan je: od ovih sastojaka se dobija velika količina kolača, koja se odlično ponaša prilikom zamrzavanja – ostaju jednako sočni i ukusni, samo ih smestite u dobro zatvorenu kutiju – da ne povuku mirise.

Ovo je ono što sam progasila osnovnom verzijom. Spremam se i u mnoge druge, jer jeftini i izdašan kolač zaslužuje sve moguće varijante. Količina i zamrzavanje su mi glavni aduti, čak i kada bih taj divni ukus zanemarila.