Kolač sa belom čokoladom i malinama

Ranije sam bila mnogo sporije pokretljiva u smislu da me je mnogo teže bilo nagovoriti da negde krenem, idem, dođem i slično. Srećom pa sam okružena pravim prijateljima koji su uvek imali razumevanja za tu moju osobinu, nisu odustajali od mene, a i znali su da me nateraju na akciju. Moja Maja je umela da nakon mog javljanja na telefonon sa “halo” samo kaže – kada i gde? Nakon što umine moj glasan smeh, nema mi druge, nego da dam odrednicu za vreme i mesto kada ćemo se videti i ispričati i razgovor bude prekinut. U tom trenutku se osećam kao Itan Hant, jedino što moj telefon ne eksplodira nakon primljene poruke. Doduše, ni ja nisam baš ona koja je sklona da visi sa litice, tako da je sve u redu.

U poslednje vreme se desilo nešto čudno, ne znam šta mi je: daleko sam spremnija na svaku akciju, nakon prvog idemo, kažem – hajde. Kao rezidual prošlih vremena je jedino ostalo da kada se nakon posla probijem kroz beogradsku gužvu i dođem kući – jako teško bih ponovo u grad, da opet prolazim tu nepreglednu razdaljinu od pet-šest kilometara. Za većinu drugih stvari se dešava da budem čak i inicijator! Znam, nezamislivo 😉

Svojevremeno je moja baka govorila: kada te negde zovu, a tebi su ruke u testu, mesiš hleb – samo ih operi i idi. Samo idi. U mom društvu se još uvek prepričava njeno: kad te zovu, odazivaj se; kad prestanu zvati – džaba ti se odazivati. Nije da sam vežbala niti se silim da je tako, ali mi s godinama prija da sam u pokretu, da sam u akciji. Ko zna šta je tome uzrok, ali smatram da je to promena na bolje. Tako, za juče sam imala čitav spisak poslova koje treba da obavim: pravljenje kolača, slikanje po dnevnom svetlu koje je naročito dobro u određeno doba dana kod mene, brisanje prašine, usisavanje, pranje kupatila, detaljno pranje i sređivanje frižidera. Taman negde na početku realizacije tog spiska (zapravo pre početka, da budem iskrena) stigne mi poruka od moje drugarice Biljane – hoćeš u Košutnjak? Samo sam poslala jedno “hoću” i ceo mi spisak pade u vodu! Epilog je da smo odradili dobru “planinarsku” šetnju uz brdo, niz brdo od preko devet kilometara po debeloj šumskoj hladovini, te da sam tek došavši negde popodne kući uzela da pravim planirani kolač. I da ga slikam po veoma nepovoljnom svetlu. Istina, svetlo nije laskavo, ali sam ja bila lepo umorna, polako ponovo vraćam kondiciju na stari nivo, a i na kraju dana smo ipak imali ukusan kolač. Veoma ukusan! Našla sam ga na Instagram profilu @_kredenac_i neznatno ga izmenila. Ukus je čaroban: prepliću se badem, malina i bela čokolada, a na polju teksture ima mekane sredine i hrskave spoljašnosti. Ma savršeno. Pravi se začas, toliko da mi nije smetalo da pravim tik nakon šetnje, a nije zgorega napraviti ga pa krenuti u šetnju – jedno parče umotano u papir će biti nezaboravna užina. A spisak poslova? Što moja mama reče – ionako će tebe sačekati. Ostale su mi još samo tri stavke. Valjda ću ih završiti do sledećeg vikenda i neke nove šetnje kroz šumu.