Keks od banana

Dok sam odrastala, u mojoj porodici je bila veoma aktuelna priča o begovom psu – porciju priče sam dobijala kada bilo šta kažem da mi se ne jede ili da možda ne volim (“…ni begov pas nije hteo da jede pogaču…”). Naime, priča ide da je neki beg imao psa koji je živeo kao svaki pas u bogatoj porodici – ušuškano i razmaženo. U toj svojoj razmaženosti i obesti, počeo je da izvoljeva sa hranom. Došao kmet kod bega, a ovaj mu se požalio kako mu pas ništa neće da jede – čak ni belu pogaču koja mu se da. Kmet mu na to kaže – daj mi tog psa i dođi za nedelju dana po njega, ješće ti on i divljaku (divlju jabuku). Beg, ne verujući, ipak preda psa. Seljak odvede psa kod sebe, veže ga u ćošak dvorišta i ništa mu ne da da jede. Kada je beg došao po svog psa, kmet psu baci divlju jabuku, a ovaj je, onako gladan, u letu uhvati i bezmalo celu proguta.

Jasno je da je naravoučenije ove priče da i se i najrazmaženiji nemanjem časkom prevaspitaju. Nejasno je što li su meni to bili pričali? Dete sa skoro savršenim navikama što se hrane tiče – oduvek jedem i kuvano i kraj kuvanog, salate, voće, povrće….. Jedino, svež krastavac sam počela da jedem tek kada sam se porodila, a dinju i termički obrađen karfiol nikada. Mimo toga, do udaje samo nisam jela tikvicu i papriku kada su napunjene (pojedem samo punjenje) – sve ostalo sam mela pred sobom. Ipak, nisam verovatno bila skroz starovremena, pa sam odatle slušala o begovom psu, mnogo puta, od mame, tate, babe, dede. Od svakoga po mnogo puta.

Taj begov pas je ovog puta došao na red za pominjanje zbog Luke, ne zbog mene. Jede on inače sve redom, naročito ako se narogušim. Već sam više puta pominjala da ima pravo na jedan veto i on je na boraniji. Ne čikam ga sa kukuruznim brašnom, jeo bi, ali sa vidnom netrpeljivošću, a ni zaliveni orijentalni kolači mu nisu bliski. Sa velikom raznovrsnošću recepata od pokretanja ovog bloga je došla i “birala Birka” faza, pa je onaj dečak koji je jeo sve redom ustupio mesto mladiću koji bi vola pojeo, ali bira da bi ovo jeo, a ono ne, bez ikakvog bitnog razloga. Zapravo, “bitan” razlog je – nije čokoladno, na šta meni mozak proključa. Znajući da jede i prhke i starinske kolače, ovo sa čokoladom mi onda naročito deluje kao izvoljevanje, što sigurno i jeste.

Kada sam napravila ove ovsene keksiće od banane, a sa komadićima čokolade, probao je, prokomentarisao da su dobri i toliko o tome. Ti ovseni keksići nikako da se prime kod njega. Čak ukoliko bi se javio neki crv sumnje da možda ovaj keks ne zaslužuje objavu na blogu, svi ostali koji su probali su tog crva poslali kao mamac na pecanje. Oduševljenje je bilo opšte, kako moje, tako i njihovo, te evo recepta ovde.

Nije ovo dijetalni keksić, niti jedan od onih “zdravih” u modernom smislu te reči (bez šećera, sa nekim zamenama za šećer, za masnoće i slično). Meni je zdravo sve ono što se sprema kod kuće, od nule, od osnovnih namirnica, a ne polufabrikata, tako da nisam sagovornik za nekakve neizgovorljive sastojke. U ovaj keks ide i puter i šećer, ali i ovsene pahuljice, banana i začini. Sve to daje fini ukus, balansiranu slatkoću i vrlo dopadljivu teksturu. Veoma dobro rešenje za užinu, za uz kafu ili čaj, za hranu za put. Oštrim se da uskoro otvorim sezonu hajkinga – već je dobar deo opreme pribavljen, samo čekam da mi zima obeća da zauvek odlazi i eto me na planini. Ovaj keks će sigurno biti deo hrane iz ranca, pošto sam ekipi koja se polako formira čvrsto obećala da nikakvi restorani i roštilji ne dolaze u obzir, već isključivo nešto ukusno i hranljivo, nosivo i praktično. Kao keks od banana, na primer.