Gurabije, recept za najprostiju verziju

Gurabije su najprostiji keks na svetu, u koji idu samo brašno, mast, šećer, jaja. Ovi orasi na vrhu su dašak luksuza na gurabijama koje želim da predstavim.

Gurabije su bile često pominjane u mojoj roditeljskoj kući. Mama je pravila torte za poželeti, kolače, pite, sva moguća fina testa…, a tata je na sve to njeno majstorstvo, dodavao – znaš, kod mene su pravili gurabije: tvrde, a mi deca smo se otimali o njih. Možete da zamislite kako pominjanje gurabija deluje pored maminih kremastih torti! Nije bio problem napraviti i te gurabije i skinuti ga sa dnevnog reda, nego nije imala recept, a interneta u široj upotrebi nije bilo ni u tragovima.

Tata je odrastao u selu Ljepojevići na planini Javor, koje do prošle godine nije imalo ni metar asfaltnog puta. Siromašna porodica sa mnogo članova i neka u moderno vreme nepojmljiva seoska shvatanja su njegovo detinjstvo i mladost učinili izuzetno teškim. Ipak, uz mnogo truda i vrednog rada, kao i uz dobar partnerski odnos sa mojom mamom, otrgnuo se iz te sredine, skućio, osnovao porodicu i u tom ljudskom poimanju – uspeo.

Tata je bio ljudina. Dobrodušan, okrenut domu i porodici, mudar i pravičan. Ja sam bila ponos i uzdanica, a suzdržavao se od hvaljenja – “da ne kvari dete”. Nije bila tajna da je silno želeo da ima sina, ali mi je jednom ispovednički rekao da je želeo sina, ali da me je voleo više nego trojicu sinova. I to se osećalo. Iako su se jako trudili da me ne razmaze (i mislim da su i više nego uspeli u tome), slučajno pomenuto “baš mi se jedu kruške” su rezultirale donošenjem najlepših krušaka u prvoj sledećoj poseti pijaci, kada sam i ja bila zaboravila da sam pre šest dana poželela to voće. Imali smo poseban odnos, ja sam bila njegov čovek, njegova drugarica. Sve komšije i prijatelji koji i sami imaju ćerke i dalje prepričavaju da nikada nisu videli takav odnos između oca i ćerke. Mog tatu je moja baka (njegova tašta) volela bar koliko i svoje dvoje dece, ako ne i više. On je nju poštovao do neba, bio joj je privrženiji nego njena deca. U 27. godini je ostao bez majke, a da stvarno nije ni upoznao pravu, toplu majčinsku ljubav: sve to je našao u mojoj baki.

Nakon silne želje za sinom, možete da zamislite odnos njega i Luke. Deda ga je i čuvao i oni su bili drugari za poželeti. Svaki dan su išli na Adu, tamo su provodili najveći deo dana. Tamo se i jelo i užinalo, tamo se gazilo po svakom ranijem podsmehu onima koji su jurili decu po plaži sa tanjirom supe: e, pa deda je unuku nosio i kajganu, da dete jede na vazduhu (!). A držanje ruke na deset centimetara iznad glave, da mu napravi hlad? Ili najbolje od svega – opravdanje zašto Luka nije hteo da jede meso: znaš, ima tupe zube. Tu ja planem: a čokolada iz frižidera se sasvim lepo savlada i tako tupim zubima. Luka je bio zenica oka i jedino oko čega smo se tata i ja zavađavali: kada sam suviše stroga, oštra ili šta slično prema detetu, što deda nije odobravao (iako sam ja bila daaaaaleko strožije vaspitavana, ali – unuk je unuk)

Imao je i poseban smisao za humor. Mrtav ozbiljan nešto izgovori i ostavi nas da se siti smejemo i prepričavamo. Jednom tako, ja položila vožnju i sela sa tatom da steknem rutinu i oslobodim se eventualnog straha. Neka kiša napolju, ja vozim Yugo 45 u koji smo se smestili tata dvometraš i ja. Zaletela se, potpuno ne razmišljajući, i zamalo da projurim pored autobuske stanice nekom brzinom koja bi verovatno okupala sve one što čekaju gradski prevoz. Par desetina metara pre stanice, tata se oglasi: “Brže, brže, poprskaj ih sve na stanici! Ko im j… mater što nisu kupili auto!” Prepoznajući stilsku figuru svojstvenu mom tati, naglo sam zakočila, promilela pored stanice i decenijama kasnije nisam prestala da se smejem. Da li treba da kažem da dvadeset pet godina vozim i nikada nisam projurila pored stanice po kiši? Takav je najčešće bio njegov stil vaspitanja.

Mogla bih još stranice i stranice da napišem o njemu, jer sve ovo je čekalo silne godine blogovanja da bude sažeto u jedan tekst. Od godišnjice do godišnjice, od rođendana do rođendana, nikako mi se nije dalo, sve sam odlagala. Petnaesta godina kako nas je zauvek napustio je napokon bila povod da se iznedri tekstić kojim sam tek zagrebala priču o tati. Nisam sigurna da sam i ovim sasvim zadovoljna, ali reči koje naviru nemaju nameru da se slože u bilo šta smislenije.

Tata je otišao iznenada. U mesec dana. Moždani udar, jedan, drugi, početak oporavka, nada, ponovo udar i kraj. Pre petnaest godina na današnji dan. Dvometraš, ljudina, otišao je sa svojih pedeset i devet godina, a da se nismo kako treba ni osvestili. Nisam neko ko mnogo pokazuje osećanja, pa delujem nekada hladno i površno. Istina je da sam se bila načisto raspala, što je uticalo na imunitet, koji je pokazivao znake slabosti mesecima kasnije u svim svojim oblicima. A morala sam da budem jaka, jer je trebalo tešiti dete od šest i po godina, kome je deda bio centar svemira, idol i najdraži rod. Prvi veliki gubitak me je naučio velikoj istini: lažu da vreme leči sve, samo se čovek navikne da živi sa nedostajanjem. Ipak, tražeći neko zrno utehe, našla sam ga u činjenici da sam bila ćerka izuzetnog čoveka i da sa ponosom mogu da izgovorim – da, ja sam Božidareva ćerka. To nedostajanje je umanjeno i igrom genetike i prirode: Luka je dedina slika i prilika. Sa godinama sve više. Karakterom, shvatanjima, razmišljanjima, likom, građom, pokretima, kretnjama, stavom. Čak mu je i glas počeo da liči. Deda bi bio ponosan na njega.

Gurabije sam pravila u spomen i čast mom ocu. Nalazila sam svakakve recepte – sa puterom, sa margarinom, sa nekim vanilama, nekim drugim finim dodacima….. Prosto, to nikako ne bi mogle biti ljepojevićke gurabije. Planinsko selo, oštra klima, surovi gorštački kraj i ljudi…..kakav crni puter u to doba? Kakve vanile? Mama čak kaže da sam preterala i sa ovim orasima na vrhu, ali pomislih – neka budu neke svečane gurabije.

Gurabije su prost keks koji može dugo da opstane…..u teoriji. Suvi slatkiš kod nas u kući nije poživeo duže od par dana – hrskav i običan, ne poričem da bi mu prijao dašak vanile, ali sam insistirala na gorštačkom slatkišu. Dobar je za putovanja, dobar i za limenu kutiju u kojoj se čuva keks, da se uvek ima za zasladiti se. Dobar i za uz čaj, kafu, kancelarijsko grickanje. Gurabije su recept koji treba imati pri sebi – makar da sačuvamo delić tradicije. I uspomena – u mom slučaju.

Gurabije

18.10.2019.

Print This

By: Tanja Leković

Ingredients

• 250g masti
• 250g šećera
• 3 jajeta
• 1/2 kg brašna
• 1 kašičica praška za pecivo
• 1 belance
• malo seckanih oraha po želji

Directions

• Step 1 Penasto umutiti mast i šećer, pa dodavati jaje, jedno po jedno. Na kraju dodati brašno izmešano sa praškom za pecivo i umesiti glatko testo.
• Step 2 Testo ostaviti u frižideru na pola sata.
• Step 3 Ohlađeno testo razviti na pobrašnjenoj površini na debljinu 8-10 mm. Čašom ili nekim drugim sekačem vaditi oblike po želji, pa ih slagati u pleh postavljen papirom za pečenje, ostavljajući razmak između oblika.
• Step 4 Formirane gurabije premazati umućenim belancetom i posuti seckanim orasima, po želji.
• Step 5 Peći u unapred zagrejanoj rerni na 180 stepeni 20 minuta.
• Step 6 Ohlađeni keks čuvati u dobro zatvorenoj kutiji ili tegli.